Kada se govori o velikim imenima srpske dijaspore, javnost najčešće prvo pomisli na naučnike, pisce, političare i sportiste. Ali kultura, naročito popularna kultura, često ostavlja trag koji dopire mnogo dalje od formalnog ugleda i akademskog priznanja. U tom smislu Aleks Lajfson je jedna od najupečatljivijih figura srpskog porekla u savremenom severnoameričkom svetu. Nije postao poznat kao predstavnik etničke zajednice, niti je karijeru gradio na poreklu. Postao je poznat zato što je bio vrhunski gitarista, tvorac zvuka jednog velikog benda i muzičar čiji su uticaj i reputacija odavno prevazišli okvire nacionalne biografije.
Za kanadski blok na srpstvo.com Lajfson je praktično nezaobilazan. Zvanični sajt alexlifeson.com navodi da je rođen 27. avgusta 1953. u Ferniju, u Britanskoj Kolumbiji, i da je odrastao u Torontu. Zvanična stranica benda na rush.com podseća da je još u leto 1968. bio među osnivačima sastava koji će postati Rush. Kanada ga pamti kao jednog od centralnih muzičara svoje moderne popularne kulture, a srpski čitalac u njemu prepoznaje i nešto drugo: Aleksandra Živojinovića, čoveka koji je poneo srpsko porodično nasleđe u jedan od najvažnijih rok opusa druge polovine dvadesetog veka.
Aleksandar Živojinović i kuća koja nije bila kulturno prazna
Već samo njegovo rođeno ime govori mnogo. Aleksandar Živojinović nije ime koje u Kanadi pedesetih godina može proći neopaženo, niti je ime koje možete nositi a da ne znate da iza njega postoji porodična priča, jezik i iskustvo migracije. Upravo zato je Lajfsonova biografija zanimljiva i kada se odmaknemo od pozornice i gitare. Ona počinje u porodici srpskih iseljenika koja je, kao i mnoge druge, u Kanadu donela ne samo prezime nego i čitav unutrašnji svet.
U intervjuu za Make Weird Music, Lajfson je rekao da je odrastao u „vrlo srpskom domu“, da se u kući govorio i srpski i da čak nije govorio engleski sve do polaska u vrtić. To je dragocen podatak jer pokazuje da njegovo poreklo nije bilo samo formalno. Nije reč o dalekom biografskom detalju kojim se maše naknadno. Reč je o stvarnom iskustvu detinjstva.
Ta činjenica je važna na dubljem nivou. Mnogi uspešni ljudi srpskog porekla u Severnoj Americi nose sa sobom neku vrstu dvostruke pripadnosti: potpuno su formirani u društvu u kome su odrasli, ali im je prva kuća bila satkana od drugog jezika, drugog ritma porodičnog života i sećanja na svet njihovih roditelja. Kod Lajfsona se upravo to oseća. On je do kraja kanadski muzičar, ali nije nastao iz kulturne praznine. Iza njega je stajao dom koji ga je oblikovao drukčije nego što bi ga oblikovala sasvim asimilovana sredina.
Toronto kao muzička radionica
Ako je Ferni mesto rođenja, onda je Toronto pravo mesto formiranja. Upravo tamo mladi Aleks dobija gitaru, upravo tamo počinje da vežba, upravo tamo nastaje krug prijateljstava i školskih kontakata iz kojih će se roditi bend. Zvanični sajt alexlifeson.com navodi da je gitaru dobio za Božić sa trinaest godina i da je do leta 1968. već bio spreman da sa drugovima osnuje sastav iz kojeg će nastati Rush.
To je važan detalj zato što pokazuje koliko je rano počela njegova muzička ozbiljnost. Velike karijere često se spolja čine kao nagli proboj, ali iznutra gotovo uvek počinju mnogo ranije, u tihoj upornosti adolescencije. Kod Lajfsona se to posebno vidi. Nije čekao da mu neko da institucionalni legitimitet. Uzeo je instrument, počeo da radi i gradio sopstveni jezik u trenutku kada još niko nije mogao da zna da će iz tog rada nastati svetski poznat bend.
Toronto šezdesetih godina bio je dovoljno veliki i dovoljno živ grad da takvoj priči da prostor. Nije bio London ni Njujork, ali je bio dovoljno otvoren da primi ambiciju mlade generacije. Rush će kasnije postati globalna pojava, ali njegov temelj ostaje lokalni, školski, gradski i gotovo komšijski. Upravo to mu daje dodatnu ljudsku dimenziju.
Osnivanje Rusha i početak jedne izuzetne priče
rush.com navodi da je Lajfson u leto 1968. bio među osnivačima benda. U istoriji roka to na prvi pogled deluje kao jednostavna činjenica, ali ona dobija težinu kada znamo koliko je taj bend kasnije postao različit od prosečnog rok sastava. Rush nije bio samo komercijalno uspešan trio. Postao je škola muzikalnosti, discipline, eksperimenta i dugovečnosti.
Lajfson je u toj priči bio presudan ne samo kao osnivač nego i kao gitarista koji je bendu davao zvučnu širinu. U standardnom rok trouglu gitara-bubanj-bas često postoji iskušenje da gitara ili bude dominantni spektakl, ili da služi samo kao ritmički oslonac. Lajfson je uspeo nešto mnogo teže: da bude istovremeno nosilac rifa, kolorista, arhitekta prostora i muzičar sposoban da bendu otvara dodatne harmonijske i teksturalne horizonte.
To je jedan od razloga zbog kojih Rush nikada nije zvučao kao bend koji kompenzuje mali broj članova. Naprotiv, često je delovao veći, složeniji i prostraniji od grupa sa dvostruko više ljudi na sceni. U tome je Lajfsonova uloga bila ogromna.
Gitarista koji nije svirao samo snagu
U popularnoj predstavi o velikim rok gitaristima često se insistira na brzini, virtuoznosti i egu. Lajfson je bio virtuozan, ali nije pripadao tipu gitariste koji želi da svaku pesmu pretvori u demonstraciju sopstvene superiornosti. Njegova veličina bila je, pre svega, u muzikalnosti. Znao je kako da izgradi atmosferu, kako da rif učini nezaboravnim, kako da složeni aranžman ostane pregledan i kako da tehnička složenost nikada ne uguši pesmu.
To je retka osobina. Mnogi tehnički impresivni gitaristi ostave za sobom divljenje, ali ne i trajnu emotivnu vezu sa slušaocem. Kod Lajfsona se ta veza održala upravo zato što njegova gitara nije bila hladna mašina. U njoj je bilo i energije i ironije, i preciznosti i prostora, i moći i nežnosti.
Zato je njegov doprinos Rushu mnogo širi od niza solo deonica ili čuvenih gitarističkih momenata. On je bio jedan od ljudi koji su bendu dali unutrašnju arhitekturu. Kada slušate Rush, ne čujete samo gitaru kao instrument. Čujete način na koji jedan muzičar misli konstrukciju komada.
Rush kao kanadska institucija
Kanada ne pamti Rush samo kao uspešan bend. Canada's Walk of Fame opisuje ga kao suštinski kanadski teški rok sastav koji je u periodu od četvrt veka izgradio ogroman međunarodni ugled, prodao desetine miliona ploča i ostavio snažan dobrotvorni i kulturni trag. Ta formulacija je važna jer potvrđuje ono što se često previđa kada se o bendu govori samo kroz žanr: Rush je za Kanadu postao nacionalna kulturna institucija.
U tom institucionalnom statusu Lajfson ima posebno mesto. Nije bio samo član benda, nego jedan od njegovih identitetskih stubova. U rokenrolu nije retkost da bend opstane kroz zamene, unutrašnje lomove i promene karaktera. Kod Rusha je, naprotiv, upravo kontinuitet ključna vrednost. Lajfson je u tom kontinuitetu jedan od trajnih oslonaca.
Zato je i njegovo prisustvo u kanadskoj kulturnoj memoriji mnogo dublje od obične popularnosti. On pripada maloj grupi ljudi čije ime stoji tamo gde se prepliću umetnost, javni ugled i nacionalni kulturni ponos.
Order of Canada i javno priznanje
Zvanični sajt generalnog guvernera Kanade beleži da je Aleks Lajfson, zajedno sa ostalim članovima Rusha, 9. maja 1996. odlikovan kao Officer of the Order of Canada, a da je investitura upriličena 26. februara 1997. U obrazloženju se posebno naglašava i njihov humanitarni rad i činjenica da su inspirisali društvenu svest čitave generacije.
Ovo je važan trenutak njegove biografije jer pokazuje kako se rokenrol, kada je ozbiljan i dugotrajan, prevodi u jezik državnog priznanja. Takva priznanja nisu rezervisana samo za formalne umetničke elite, nego i za one koji su popularnu kulturu podigli na nivo opšteg kulturnog dobra.
Za srpskog čitaoca taj podatak ima još jednu dimenziju. Pokazuje da dete useljeničke porodice, rođeno kao Aleksandar Živojinović, može postati deo najvišeg kanadskog javnog poretka bez odricanja od sopstvenog porekla. To je važna dijasporska poruka: integracija ne mora značiti brisanje.
Srpski koreni bez estradne samofolklorizacije
Jedna od najzanimljivijih stvari kod Lajfsona jeste način na koji je nosio svoje poreklo. Nije od njega pravio spektakl. Nije ga agresivno pretvarao u brend. Nije ga se ni odricao. U pomenutom intervjuu govorio je smireno, gotovo porodično, o srpskom jeziku u kući, o muzici koju je njegova majka volela i o interesovanju za srpsku istoriju. Upravo u toj meri leži ozbiljnost.
Poreklo je kod njega ostalo realna, lična i nenametljiva stvar. To je možda i najzreliji oblik pripadnosti. Za mnoge ljude iz druge generacije iseljeništva identitet lako sklizne ili u potpunu asimilaciju ili u prenaglašenu egzotizaciju sopstvenih korena. Lajfson je uspeo da izbegne oba ekstrema. Bio je sasvim prirodno i potpuno kanadski muzičar, a da pritom nije izgubio svest o tome odakle dolazi njegova porodica.
To ga čini zanimljivim ne samo kao umetnika nego i kao primer načina na koji dijaspora može da traje bez buke. Nekad je tiha postojanost kulturno dublja od glasne deklaracije.
Posle Rusha: rad bez potrebe za muzealizacijom
Posle završetka glavnog koncertnog ciklusa Rusha, Lajfson nije ostao zarobljenik sopstvene legende. Zvanični sajt ga i dalje predstavlja kao aktivnog muzičara, a poznato je da je radio na projektima van matičnog benda, uključujući i kasniji sastav Envy of None. Ovo je važna crta njegove ličnosti. Nije pripadao onim umetnicima koji se hrane samo sećanjem na nekadašnju slavu.
Naravno, Rush je toliko veliko ime da ga nije moguće nadživeti u potpunosti. Ali Lajfsonov kasniji rad pokazuje da muzička radoznalost kod njega nije bila samo funkcija mladosti ili uspeha jednog benda. Ostala je živa i posle najveće priče. To je znak stvarnog umetnika.
Istovremeno, to ga štiti i od petrifikacije u nostalgičnu figuru. Lajfson nije samo „bivši gitarista Rusha“. On je muzičar koji je sa Rushom napravio istoriju, ali nije pristao da bude samo njen kustos.
Zašto je Aleks Lajfson važan za srpsku priču u Kanadi
Aleks Lajfson je važan za srpsku priču u Kanadi zato što pokazuje jednu zrelu, nepatetičnu verziju uspeha u dijaspori. Nije bio politički predstavnik zajednice, nije bio njen službeni simbol i nije morao da govori u ime svih. Ali je upravo zato možda i snažniji znak uspeha. Ušao je u sam vrh kulture zemlje u kojoj je odrastao, i tamo ostao po kvalitetu, ne po kvoti.
Takve biografije su dragocene jer šire sliku srpskog prisustva u svetu. Ona nije sastavljena samo od ljudi koji rade „na našim temama“. Sastavljena je i od onih koji, noseći svoje poreklo diskretno ali stvarno, menjaju opštu kulturu sredine u kojoj žive.
Lajfson je upravo to učinio. Pomogao je da se oblikuje zvuk koji je obeležio generacije ljubitelja roka širom sveta. A iza tog zvuka, na samom početku, stajala je i jedna srpska kuća u Torontu.
Nasleđe bez viška buke
Najveće biografije često imaju jednu zajedničku osobinu: što su značajnije, to manje traže da se same objašnjavaju. Lajfson pripada toj vrsti. Njegova muzika govori dovoljno. Njegova reputacija među gitaristima, slušaocima i kolegama već dugo ne zavisi od medijskih kampanja ni od naknadne mitologije.
U tome ima nečeg i kanadskog i srpskog u najboljem smislu. Kanadskog po meri, profesionalizmu i odsustvu nepotrebne teatralnosti. Srpskog po dubokoj, porodično usađenoj istrajnosti i svesti da čovek ne počinje od nule, nego iz priče koja mu je prethodila.
Zato Aleks Lajfson zaslužuje mesto u ovom nizu ne samo kao slavni gitarista nego i kao važna figura dijasporske kulture. U njegovom životu lepo se vidi kako se porodični jezik, migrantska disciplina, gradska sredina i lični talenat ponekad spoje u nešto mnogo veće od pojedinačnog uspeha. Spoje se u kulturno nasleđe koje nadživi i modu i generaciju.