Postoje pisci čije se knjige čitaju zato što dobro pripovedaju, i postoje oni drugi, ređi, koji uspevaju da svojim delom zahvate čitave slojeve istorije, ideologije, mentaliteta i ljudske slabosti. Borislav Pekić pripada upravo toj drugoj vrsti. Njegova književnost nije udobna. Ona čitaoca ne štedi, ne rasterećuje i ne nudi jednostavne utehe. Ali upravo zato ostavlja dubok trag: zato što se u njoj istorija ne pojavljuje kao pozadina, nego kao sila koja melje ljudske iluzije, a ideje ne kao apstrakcije, nego kao oružja, zablude, opravdanja i poslednja utočišta.
Pekić je bio romanopisac, dramski pisac, esejista, politički mislilac i javna ličnost. Ali za priču o Velikoj Britaniji on je pre svega jedna od najvažnijih srpskih biografija londonskog egzila. U London nije stigao kao turista, ni kao diplomata, ni kao dobitnik stipendije, nego kao čovek koji je iza sebe imao zatvor, susret sa komunističkom represijom, upornu borbu za književni prostor i sve veće razočaranje u jugoslovensku realnost. U tom gradu proveo je poslednje dve decenije života, i baš tamo dosegao književni vrhunac.
Zbog toga je Pekić važan i za srpsku i za britansku mapu kulturnih veza. London mu nije bio samo geografski okvir, nego intelektualna osmatračnica sa koje je mogao da vidi Balkan oštrije nego iz samog Beograda.
Podgorica, Beograd i rana formacija jednog nemirnog duha
Borislav Pekić rođen je 4. februara 1930. godine u Podgorici, u porodici koja je pripadala građanskom i obrazovanijem sloju tadašnje Jugoslavije. Veći deo formativnog života ipak je vezan za Beograd, grad u kojem će sazreti i njegov književni i njegov politički nerv. Važno je to naglasiti jer kod Pekića od početka postoji gradski, građanski i istorijski osećaj sveta. Njegovo delo će kasnije neprestano biti u dijalogu sa sudbinom te građanske klase koju su rat, totalitarizam i ideološke revolucije pregazili.
Njegova rana biografija već nosi trag čoveka koji ne pristaje na automatizam epohe. To je generacija koju je Drugi svetski rat prekinuo pre punog sazrevanja, a posleratni komunistički poredak oblikovao nasilno, kroz strah, očekivanu lojalnost i pritisak da se privatna misao podredi jednoj zvaničnoj istini. U takvoj sredini Pekić nije izrastao u konformistu. Izrastao je u protivnika duhovnog jednoumlja.
Kod njega se to neće pokazivati samo u političkim gestovima, nego u samoj naravi pisanja. Pekić je, možda više od mnogih svojih savremenika, imao duboku sumnju prema gotovim formulama. Ta sumnja ga je i koštala i oblikovala.
1948: zatvor kao rana i kao škola
Jedan od odlučujućih događaja njegove biografije zbio se 1948. godine. Fondacija Borislav Pekić navodi da je tada osuđen na petnaest godina zatvora zbog aktivnosti u Savezu demokratske omladine Jugoslavije. Služio je pet godina pre nego što je pomilovan. To je podatak koji ne može ostati samo u ravni biografske informacije. On je srce jedne cele buduće književnosti.
Pekić nije bio tek mladi disident koji je skrenuo pažnju režima. Njegovo rano iskustvo zatvora ušlo je duboko u njegovu predstavu o istoriji, vlasti, ideologiji i ljudskoj izdržljivosti. Kasnije će upravo iz tog iskustva nastati i njegovo veliko memoarsko delo Godine koje su pojeli skakavci, u kojem političko sazrevanje nije predstavljeno kao herojstvo bez pukotina, nego kao bolan, spor i duhovno skup proces.
U totalitarnim sistemima zatvor nije samo kazna. On je pokušaj da se čoveku preoblikuje unutrašnja mapa sveta. Kod Pekića se dogodilo nešto obrnuto. Zatvor ga nije slomio u poslušnost, nego ga je učinio otpornijim na iluziju da istorija ima pravo da gazi pojedinca u ime navodno višeg cilja. To je jedno od glavnih jezgra njegove buduće književnosti.
Posle robije: povratak u život bez povratka u naivnost
Po izlasku iz zatvora Pekić nije dobio čist početak. Naprotiv, izašao je u društvo koje ga i dalje nije želelo sasvim prihvatiti. Fondacija i tekstovi sa njenog sajta podsećaju da je režim i posle njegovog puštanja otežavao ili usporavao objavljivanje njegovih radova. Takva situacija stvara posebnu vrstu biografskog pritiska: čovek je formalno slobodan, ali je i dalje politički obeležen.
U tom periodu studirao je psihologiju u Beogradu i radio u filmskoj industriji, pišući scenarije i povremeno objavljujući pod pseudonimom. To je važna etapa, ne samo kao "preživljavanje" između zatvora i velikih romana, nego i kao faza u kojoj je oštrio pripovedački aparat. Film, drama, dijalog, ritam scene i raspored perspektiva kasnije će snažno uticati na širinu i složenost njegove proze.
Kada se 1965. pojavio Vreme čuda, već je bilo jasno da se ne radi o običnom novom autoru. Pekić je od samog početka pisao kao čovek koji hoće da prepravi ugao gledanja. Čuda, religijski obrazac, moralna legenda i autoritet teksta, sve to kod njega prolazi kroz preispitivanje. To je bio jasan znak da srpska književnost dobija autora koji neće pristati na dogmatsko čitanje ni svetih ni političkih priča.
Pisac istorije, ali bez poštede istorije
Već u ranim romanima Pekić otkriva ono što će ostati njegova velika opsesija: istoriju kao prostor moralne deformacije, ali i kao polje uporne ljudske borbe da se sačuva makar minimum slobode. On ne piše istorijske romane u klasičnom smislu. Ne zanima ga pre svega dekor epohe. Njega zanima kako epoha ulazi u krvotok pojedinca, kako ideologija prekraja privatni život i kako se civilizacijske ideje izvrću u svoju suprotnost.
Tu je i razlog zašto su njegova dela tako zahtevna. Pekić ne traži od čitaoca da prati samo fabulu, nego da prati misao. Kod njega su roman i filozofski ogled često u unutrašnjem dijalogu. Upravo to ga čini velikim evropskim piscem, a ne samo velikim srpskim pripovedačem. On nije hteo da bude hroničar nego tumač.
Ali takav zahvat tražio je i određenu distancu od neposredne stvarnosti. Ta distanca nije mogla biti lako ostvariva u Jugoslaviji šezdesetih. Zato je London, kada dođe do njega, bio više od mesta boravka. Bio je uslov za sledeću fazu.
Odlazak u London 1971: egzil kao promena optike
Prema tekstovima sa sajta Fondacije Borislav Pekić i prikazu objavljenom na istoj adresi, Pekić se 1971. preselio sa porodicom u London, gde je, uz povremene duže posete otadžbini, živeo u samonametnutom egzilu do smrti. Ova formulacija, "self-imposed exile", veoma je važna. London nije bio deportacija, ali nije bio ni laka sloboda. Bio je izbor koji nastaje kad čovek više ne može da diše unutar sistema koji ga trpi samo uslovno.
Za mnoge pisce egzil znači slabljenje. Gubitak jezika svakodnevice, društvenih mreža, čitalačke neposrednosti i kulturne scene ume da ih utiša. Kod Pekića je, međutim, London delovao obrnuto. Tek tamo postaje do kraja ono što je potencijalno već bio: pisac ogromne konstrukcije, široke istorijske amplitude i hladne analitičke snage.
To ne znači da mu je londonski život bio lagodan. Naprotiv, egzil je uvek i poniženje, i materijalna nesigurnost, i osećanje izmeštenosti. Ali Pekić je tu egzistencijalnu nelagodu pretvorio u produktivnu distancu. Iz Londona je bolje video i Jugoslaviju i Evropu i balkanske mitove o sebi samima.
London kao najplodniji period
Sajt Fondacije izričito naglašava da su godine provedene u Londonu bile "extremely prolific". To je tačno i u kvantitativnom i u kvalitativnom smislu. Tu nastaju ili se dovršavaju neka od najvažnijih dela njegovog opusa: romani, drame, nefikcionalne knjige, naučna fantastika, eseji i politički tekstovi. Upravo tada se oblikuje i Zlatno runo, sedmotomni roman objavljivan od 1978. do 1986, koji Fondacija s pravom označava kao delo koje ga je konačno učvrstilo među najvažnijim srpskim piscima.
Zlatno runo nije važno samo kao obimno delo. Važno je kao dokaz da je Pekić u egzilu našao novu formu suverenosti. Daleko od matice, bez podrške domaćih institucija koje bi ga bez rezerve nosile, on piše jedan od najvećih srpskih romansijerskih poduhvata dvadesetog veka. To je velika lekcija i o samom piscu i o prirodi književnosti: ponekad centar nije tamo gde je država, nego tamo gde je koncentracija duha.
U Londonu piše i Kako upokojiti vampira, roman koji je jedan od najsnažnijih književnih obračuna sa totalitarnom logikom, istorijskom krivicom i intelektualnim samoprevarama. Piše Besnilo, Atlantidu, 1999, neumorno razvijajući prozu koja se kreće između istorije, alegorije, distopije i moralne anatomije modernog sveta.
Britanska distanca i balkanska vizija
Londonski period je važan i zato što je Pekiću omogućio da Balkan vidi van njegove svakodnevne samohipnoze. Iz centra jednog velikog svetskog grada, u društvu koje ima dužu parlamentarnu i građansku tradiciju od srpske, mogao je još jasnije da oseti koliko je na našim prostorima opasna svaka zbrka između ideologije, istorijske uvređenosti i političkog mesijanizma.
Ta britanska distanca ne znači da je postao "manje srpski". Naprotiv. Pekić iz Londona piše o srpskom iskustvu često intenzivnije nego mnogi koji su ostali u Beogradu. Razlika je u tome što to više ne čini iz neposredne gužve, nego iz razmaka koji omogućava veću unutrašnju disciplinu. U tom smislu London je bio mesto njegove dodatne srpske samosvesti, ali samosvesti očišćene od provincijske samodovoljnosti.
To je važno naglasiti i zbog same priče o dijaspori. Egzil ne mora da znači prekid sa kulturnim telom naroda. Kod velikih pisaca ponekad znači upravo suprotno: povratak sopstvenom jeziku sa još većom odgovornošću.
Istorija kao mašina i čovek kao poslednja granica
Ako postoji jedna velika tema koja objedinjuje Pekićevo delo, onda je to pitanje koliko ideje smeju da vladaju životom pre nego što ga unište. Kod njega su pod sumnjom i totalitarne ideologije, i tehnokratski optimizam, i religiozne zloupotrebe, i mitovi o istorijskoj nužnosti. Uvek ga zanima trenutak kada sistem počinje da traži žrtvu i kada razum postaje sluga hladne moći.
Odatle i njegova trajna relevantnost. Pekić nije važan samo kao pisac jedne jugoslovenske epohe. On je važan kao autor koji je razumeo kako moderni svet proizvodi samopravdanja za nasilje. Zato su mu i totalitarizam i birokratija i intelektualna sujeta i politička dogma deo istog velikog problema: čovek lako pristaje da se odrekne živog moralnog osećanja ako mu se zauzvrat ponudi teorijska veličina.
London mu je dao prostor da tu intuiciju pretvori u ogromnu književnu mašineriju. Ali ono što je u toj mašineriji ostalo ljudski važno jeste činjenica da on nikada ne odustaje od pojedinca kao poslednje mere.
Povratak u javnost: demokratija kao moralna dužnost
Pred kraj života Pekić nije ostao samo pisac u emigrantskoj tišini. Naprotiv, vratio se snažno u srpski javni život. Fondacija navodi da je 1990. bio jedan od urednika novog opozicionog lista Demokratija, a iste godine i potpredsednik Demokratske stranke u Srbiji. Drugi tekstovi sa istog sajta podsećaju i da je učestvovao u prvim demonstracijama protiv Miloševićevog režima.
To je važan deo njegove biografije, jer ruši lažnu predstavu o velikom piscu kao nekome ko, kada stekne književni autoritet, više nema obavezu da rizikuje u javnoj sferi. Pekić je očigledno mislio drugačije. Za njega je demokratija bila više od stranačkog pitanja. Bila je moralni minimum ispod kojeg se ne sme ići.
U tom smislu njegov politički angažman nije kasni hir, nego organski nastavak čitavog dela. Pisac koji je proveo život raskrinkavajući ideološko nasilje teško je mogao ostati nem kada se pred njegovim narodom ponovo uspostavlja autoritarna matrica.
Smrt u Londonu i povratak u srpsko pamćenje
Borislav Pekić preminuo je 2. jula 1992. u Londonu od raka pluća. Fondacija beleži da je do poslednjeg dana ostao aktivan i kao pisac i kao javna ličnost. To je veoma Pekićevski kraj: ne povlačenje u privatnu udobnost, nego rad do kraja, uprkos bolesti, političkoj tami i istorijskoj katastrofi koja se tada već razlivala po prostoru bivše Jugoslavije.
Posle smrti, njegovo delo nastavilo je da raste u recepciji. Fondacija podseća da je 1993. osnovana Zadužbina Borislav Pekić, sa ciljem promovisanja njegovog opusa i podsticanja mladih autora. Simpozijumi, nova izdanja, kritička čitanja i stalni povratak njegovim romanima pokazuju da nije reč o piscu koji je ostao zatvoren u jednoj generaciji. Naprotiv, njegova dela su postala instrument za razumevanje modernosti, Balkana i političke opasnosti ideja bez mere.
U srpskoj književnosti to je status koji ne dobijaju svi klasici. Neki ostaju obavezno ime. Pekić ostaje živa potreba.
Zašto je Pekić britanska priča
Borislav Pekić pripada bloku Velike Britanije ne zato što je u Londonu samo umro, nego zato što se tamo prelomila njegova zrela sudbina. London mu je bio grad najveće distance i najveće koncentracije. U njemu je živeo kao emigrant, ali je radio kao pisac u punoj snazi. Iz njega je posmatrao Srbiju, Jugoslaviju i Evropu. U njemu je stvarao svoja najambicioznija dela. I iz njega se, kada je trebalo, vraćao u srpski javni život sa jasnim demokratskim stavom.
To je jedna važna lekcija i o odnosu srpske kulture i sveta. Ponekad najdublje knjige o našoj istoriji ne nastanu usred nacionalnog centra, nego na mestu udaljenosti, gde bol postaje preciznija, a iluzija teže opstaje. Pekić je jedan od najboljih primera za to.
Zato njegova biografija ostaje dragocena i za razumevanje dijaspore i za razumevanje književnosti. On pokazuje da egzil može biti rana, ali i oblik višeg uvida. Pokazuje da politički pritisak može čoveka usporiti, ali ne mora ugasiti. I pokazuje da veliki pisac nije samo autor važnih knjiga, nego i savest koja ne pristaje na komfor laži.
Borislav Pekić je iz Londona video srpski vek ogoljen do kosti. Zato ga i danas čitamo sa osećanjem da nas njegovi romani ne opisuju samo unazad, nego i upozoravaju unapred.