Danilo Kiš

Danilo Kiš pripada onoj retkoj vrsti pisaca čija se veličina ne meri samo lepotom rečenice niti samo temama kojima su se bavili, nego stepenom unutrašnje ozbiljnosti sa kojom su pristupali samom činu pisanja. Kod njega književnost nikada nije bila ukras, ni psihološka razonoda, ni ideološka služba. Bila je pitanje istine. Ne istine u prostom smislu faktografske tačnosti, već istine o ljudskoj sudbini, o istorijskom nasilju, o pamćenju, o nestanku, o dokumentu koji može da spase, ali i o dokumentu koji može da laže. Zato je Kiš ostao jedan od najvažnijih pisaca našeg jezika i jedan od retkih autora iz jugoslovenskog prostora koji su istovremeno bili potpuno evropski, a nepogrešivo svoji.

Za francuski blok na srpstvo.com Kiš je gotovo nezaobilazna figura. Njegova veza sa Francuskom nije bila turistička, ni samo profesionalna. Bila je egzistencijalna, jezička i književna. SANU beleži da je bio lektor srpskohrvatskog jezika u Bordou i Lilu od 1963. do 1976, a zbirka odlikovanja SANU dodatno podseća da je radio i u Strazburu, da je poslednjih godina života živeo i radio u Parizu i da je tamo umro 15. oktobra 1989. godine. Francuska je, dakle, za Kiša bila i radni prostor, i kulturni horizont, i poslednja adresa. Ali važnije od svake biografske činjenice jeste to što je u Parizu našao mesto sa kog je mogao da bude još slobodniji i još precizniji kao pisac.

Rođenje na granici i poreklo kao sudbina

Danilo Kiš rođen je 22. februara 1935. u Subotici. Već u toj početnoj geografskoj tački sadržana je velika simbolika njegovog celog dela. Subotica nije samo grad na severu Srbije; to je prostor ukrštanja jezika, vera, carstava, kultura i istorijskih lomova. Kiš nije došao iz jednodimenzionalne sredine. Njegovo poreklo bilo je složeno, višeslojno i, kako će se kasnije često naglašavati, gotovo paradigmatično za tragedije Srednje Evrope dvadesetog veka.

Zbirka odlikovanja SANU podseća da se porodica ubrzo posle njegovog rođenja preselila u Novi Sad, gde je kršten po pravoslavnim običajima. Potom, sklanjajući se pred antisemitskom politikom okupacionih vlasti, odlazi u Mađarsku, gde Danilo završava osnovnu školu i niže razrede gimnazije. Njegovog oca nacisti 1944. odvode u Aušvic. U toj jednoj rečenici staje čitav temelj Kišove književne kosmologije: nestanak oca, istorijska proizvoljnost zla, raseljavanje, strah i rana svest da čovek može biti izbrisan ne samo fizički nego i administrativno, arhivski, bez ostatka.

Otuda kod Kiša dokument nikada nije neutralan. U njegovim knjigama spisak, svedočanstvo, fotografija, beleška, dosije, formular i porodični trag nose ogromnu težinu. To ne dolazi iz knjiške mode, već iz životne potrebe. Kada istorija jednom pokuša da ti izbriše oca, celog života tražiš jezik koji može da se suprotstavi brisanju.

Cetinje i Beograd: od preživelog deteta do budućeg pisca

Posle Drugog svetskog rata Kiš se sa majkom i sestrom seli na Cetinje. To je još jedna velika tačka njegove unutrašnje geografije. Iz severne, srednjoevropske, traumom obeležene porodične istorije dolazi u crnogorsko istorijsko i kulturno jezgro. Taj prelaz nije samo prostorni. On u Kišu spaja različite civilizacijske registre: panonski, jevrejski, mađarski, srpski, crnogorski, jugoslovenski. Malo koji pisac našeg jezika je na tako organski način nosio u sebi više istorijskih naslaga.

SANU beleži da je posle završene gimnazije 1954. upisao Filozofski fakultet u Beogradu i da je 1958. diplomirao kao prvi student na Katedri za opštu književnost sa teorijom književnosti. Taj podatak je važan jer pokazuje da Kiš nije bio samo daroviti mladić sa traumatičnom biografijom, nego izuzetno disciplinovan i akademski formiran intelektualac. On nije u književnost ušao samo iz emotivne potrebe. Ušao je sa ozbiljnim teorijskim znanjem, sa velikom čitalačkom širinom i sa osećajem da pisanje podrazumeva najvišu odgovornost prema formi.

To će kasnije biti jedan od razloga zašto je njegova proza toliko zategnuta, promišljena i otporna na improvizaciju. Kod Kiša se vidi koliko je duboko razumeo evropsku književnu tradiciju. Nije slučajno što se njegovo ime često povezuje sa Borhesom, Nabokovim, Schulcom, Prustom i centralnoevropskom linijom književne refleksije o zlu i sećanju. On nije bio epigon tih autora, ali jeste bio njihov ravnopravan čitalac.

Francuska kao radni prostor i kulturna škola

Veza Danila Kiša sa Francuskom nije počela tek u godinama njegove zrele slave. Počela je vrlo rano i institucionalno. SANU ga beleži kao lektora u Bordou i Lilu u periodu 1963-1976, dok zbirka odlikovanja SANU dodaje i Strazbur. To znači da je veliki deo svog zrelog formiranja proveo u neposrednom dodiru sa francuskim univerzitetskim i književnim svetom.

To iskustvo je bilo dragoceno na više nivoa. Prvo, Kišu je omogućilo fizičku distancu od provincijalnih zatvaranja koja često guše male književnosti. Drugo, dalo mu je svakodnevni kontakt sa jednom od najvažnijih evropskih književnih kultura. Treće, naučilo ga je da o srpskom jeziku i književnosti misli iz prevodivog, uporednog, evropskog ugla, a ne samo iz zatvorenog nacionalnog okvira.

Francuska je za njega bila i škola stila. Ne u banalnom smislu oponašanja francuskog ukusa, nego u smislu preciznosti, discipline, ironijske kontrole i poverenja u esejističku lucidnost. Kiš je bio jedan od retkih naših pisaca koji su umeli da istovremeno budu lirski i dokumentarni, emotivni i hladno analitični. Takva kombinacija nije nastajala bez snažnog kontakta sa evropskim književnim centrima.

Knjige koje su promenile meru proze

Već rani Kiš pokazuje neobičnu širinu. Pisao je pesme, romane, pripovetke, eseje, drame, polemike. SANU i njena arhivska građa podsećaju da je prevodio sa ruskog, mađarskog, francuskog i engleskog, što znači da je živeo u stalnom razgovoru sa više književnih tradicija. Ali njegov istinski značaj vidi se u nizu dela koja su postala temelj moderne književnosti na srpskom jeziku.

Bašta, pepeo, Rani jadi, Peščanik, Grobnica za Borisa Davidoviča, Enciklopedija mrtvih i druge knjige nisu samo naslovi jednog velikog opusa. To su stanice jednog neumornog pokušaja da se pronađe jezik za dvadeseti vek, vek logora, dosijea, ideoloških laži, rasutih porodica, političkih rituala i privatne tuge. Kiš nije bio pisac koji veruje u nevinost književnosti. Znao je da je istorija ušla duboko u jezik i da pisac više ne može govoriti kao da posle Aušvica, gulaga i masovnih ideologija ništa nije promenjeno.

Njegova proza zato je i tako zgusnuta. U njoj nema mnogo komfora. Čitalac mora da radi, da povezuje, da čuje ironiju, da oseća arhivsku hladnoću i unutrašnju vatru istovremeno. To nije književnost koja se troši lako. To je književnost koja podiže meru onoga što od knjige očekujemo.

Otac, arhiv i književnost protiv nestanka

Nijedna ozbiljna biografija Danila Kiša ne može zaobići figuru oca. SANU podseća da su nacisti odveli njegovog oca u Aušvic 1944. godine, dok arhivska biografija dodatno naglašava da su porodični lomovi i tragična sudbina oca odredili ne samo njegov književni stil nego i životni okvir od početka do kraja. To je možda najtačnija moguća formulacija.

Očev nestanak kod Kiša nikada nije samo privatna trauma. On postaje paradigma modernog zla. U njegovim knjigama otac je istovremeno konkretna osoba, mitska figura, arhivski problem, moralna rana i centar sećanja oko koga kruži čitava jedna poetika. Nije slučajno što su Bašta, pepeo i Peščanik među najdubljim knjigama koje su u našem jeziku napisane o porodičnom gubitku i istorijskom nasilju.

Kiš je razumeo da mrtvi drugi put umiru kada se izgubi njihov trag. Zato je njegova književnost opsednuta beleženjem, fragmentom, citatom, svedočenjem, popisom, ruševnim dokumentom. U tome leži i njen etički naboj. Pisanje nije samo estetska veština, nego i borba protiv definitivnog nestanka.

Grobnica, polemika i cena slobode

Kada se pojavila Grobnica za Borisa Davidoviča, postalo je sasvim jasno da Kiš nije pisac koji će ostati prihvaćen samo kao cenjeni stilista. Ta knjiga je pogodila u nerv epohe. Govorila je o revoluciji, teroru, mehanici ideološke vlasti i istorijskoj laži na način koji nije bio ni propagandni ni poslušan. Ubrzo su usledile optužbe, napadi i jedna od najružnijih književnih polemika u kasnoj jugoslovenskoj kulturi.

Kiš na to nije odgovorio povlačenjem. Odgovorio je Časom anatomije, tekstom koji i danas deluje kao retko oštar spoj polemike, eseja, odbrane estetskog kriterijuma i prezira prema intelektualnoj nepoštenosti. Tu se vidi jedna od njegovih najvažnijih crta: nije branio samo sebe. Branio je ideju književnosti od sitne ideološke pakosti, provincijalne zavisti i pseudomoralnog denunciranja.

Ta epizoda je i jedan od razloga zbog kojih će Pariz postati tako važan. Ne kao bekstvo u udobnost, nego kao izbor prostora u kome je moguće disati bez stalnog pritiska sitnih domaćih obračuna. Kiš nikada nije prestao da bude naš pisac, ali je u Francuskoj našao distancu sa koje je mogao jasnije da vidi i sebe i sredinu iz koje dolazi.

Pariz kao poslednja adresa i prostor slobode

Zbirka odlikovanja SANU eksplicitno navodi da je Kiš poslednjih godina života živeo i radio u Parizu i da je tamo umro 15. oktobra 1989. godine. Ova činjenica ne treba da se shvati samo kao biografska tačka. Pariz je za Kiša imao gotovo sudbinsku funkciju. To je bio grad iz koga je mogao da pripada Evropi bez kompleksa i da ostane veran svom jeziku bez provincijalnog straha.

U Parizu on nije postao manje srpski ili manje jugoslovenski. Naprotiv, postao je precizniji u razumevanju sopstvenog književnog i istorijskog položaja. Francuska ga nije rastopila u apstraktni kosmopolitizam. Dala mu je prostor da bude rigorozno svoj, bez obaveze da udovoljava lokalnim književnim plemenima ili političkim očekivanjima.

To je jedan od razloga zbog kojih je Kiš i danas toliko važan za svakog ko misli o odnosu domaće književnosti i sveta. On pokazuje da odlazak ne mora biti izdaja, i da međunarodni horizont ne znači gubitak jezika. Naprotiv, ponekad je tek iz distance moguće dovoljno dobro čuti sopstveni jezik i dovoljno ozbiljno ga braniti.

Francuska priznanja i evropski status

SANU beleži da je 1986. dobio i francusko odlikovanje Chevalier des arts et lettres, a među brojnim priznanjima navodi i međunarodne nagrade koje svedoče o tome da je Kiš bio mnogo više od lokalno važnog autora. Njegov evropski status nije bio naknadna konstrukcija. Bio je stvaran i zaslužen. U njemu su prepoznali pisca koji zna da od istorijske traume napravi književnost bez patetike, da od dokumenta napravi metafiziku i da od ironije napravi moralno oružje.

To je velika stvar i za srpsku kulturu u celini. Kiš nije bio „naš evropski pisac“ samo zato što je živeo u Francuskoj. Bio je evropski zato što je njegova književnost bila dovoljno jaka da uđe u razgovor sa najtežim pitanjima evropskog dvadesetog veka: Holokaustom, totalitarizmom, progonstvom, identitetom, smrću i laži.

Kiš kao mera protiv banalnosti

Danas, kada je javni prostor preplavljen olakim identitetima, brzim mišljenjima i jeftinim moralnim pozama, Kiš deluje još potrebnije nego pre. On podseća da književnost nije ni propaganda ni terapija ni deklaracija dobrih namera. Ona je rad jezika pod najvećim pritiskom stvarnosti. Ona traži disciplinu, znanje, čitalačku dubinu i etičku odgovornost.

Upravo zato Kiš i dalje predstavlja meru. Ne meru ideološke podobnosti, nego meru ozbiljnosti. Pored njega se odmah vidi ko je pisac, a ko retorički proizvođač. Pored njega se vidi razlika između literature i kulturne buke.

Njegova veza sa Francuskom u tome je dragocena jer pokazuje kako jedan pisac iz malog jezika može da postane pun evropski autor bez odricanja od svog unutrašnjeg izvora. Kiš nije u Parizu postao neko drugi. Postao je do kraja ono što je već bio u potencijalu: pisac koji zna da su istina i stil dve strane iste odgovornosti.

Smrt u Parizu, sahrana u Beogradu

Umro je u Parizu, a sahranjen je u Beogradu. Ta dva grada, u simboličkom smislu, zatvaraju njegovu biografiju. Pariz kao grad evropske slobode, književne rigoroznosti i poslednje samoće. Beograd kao grad jezika, polemike, porekla i vraćanja. Ta dvostrukost savršeno odgovara njegovom delu. Kiš je bio i ovdašnji i svetski, i duboko ukorenjen i trajno izmesten, i pisac porodičnog bola i intelektualne hladnoće.

Zbog toga je njegova biografija više od književne karijere. Ona je jedna evropska sudbina napisana na srpskom jeziku. U njoj se nalaze Subotica, Novi Sad, Mađarska, Cetinje, Beograd, Strazbur, Bordo, Lil i Pariz. Ali iznad svih tih geografija ostaje ono što je najvažnije: književnost koja nije pristala na laž. To je razlog zbog kog Danilo Kiš traje.