Među velikim američkim Srbima ima naučnika, glumaca, političara i sportista čiji se doprinos lako objašnjava jednom rečenicom. Kod Stojana Tešića to nije slučaj. On je bio i scenarista, i dramatičar, i romanopisac, i esejista, i jedna od onih retkih emigrantskih figura koje su dovoljno duboko usvojile američki jezik da u njemu postanu izuzetno važni autori, a da pritom nisu izgubile pogled stranca. Upravo ta dvostruka perspektiva učinila ga je posebnim. Tešić nije Ameriku gledao sa turističkim oduševljenjem ni sa ogorčenjem autsajdera. Gledao ju je iznutra, ali sa ironijskom distancom nekoga ko zna da je svaki veliki nacionalni mit i zavodljiv i opasan.

Rođen je 29. septembra 1942. godine u Užicu, u ratom zahvaćenoj okupiranoj Srbiji. To poreklo nije tek biografski podatak. Kod autora kao što je Tešić, ono pomaže da se razume zašto su mu teme identiteta, preživljavanja, pripadanja i lažnih obećanja toliko važne. Njegov rani život nije imao ništa od američkog komfora koji će kasnije postati ambijent mnogih njegovih likova. Krenuo je iz sveta istorijske nestabilnosti, a u Sjedinjene Američke Države stigao kao dečak koji je morao ne samo da promeni kontinent, nego i da usvoji novu kulturu, novi ritam govora i nova pravila društvene pokretljivosti.

Dolazak u Ameriku i iskustvo druge mladosti

Kada je kao tinejdžer stigao u SAD, Tešić nije došao u gotov svet uspeha nego u East Chicago, Indianu, jednu od onih radničkih sredina američkog Srednjeg zapada u kojima su se doseljenici učili disciplini, izdržljivosti i snu o boljem životu. To je važno, jer će upravo ta geografija i društvena tekstura kasnije snažno oblikovati njegov najpoznatiji rad. East Chicago, industrijski pejzaž, doseljenička energija, osećaj da se život gradi pod pritiskom rada i klasnog razgraničenja, sve je to postalo duboka pozadina njegovog umetničkog sveta.

Tešićev američki uspon išao je kroz obrazovanje. Studirao je ruski na Univerzitetu Indiana i diplomirao 1965, a zatim završio master iz ruske književnosti na Kolumbiji 1967. Taj akademski put deluje na prvi pogled neobično za budućeg scenaristu, ali zapravo mnogo objašnjava. Tešić nije ponikao iz američkih filmskih radionica, nego iz književnog i intelektualnog rada. U njegovim kasnijim scenarijima i dramama oseća se upravo to: nisu to samo dobro sklopljene priče, nego dela čoveka koji razume ideje, ironiju, društvenu klimu i unutrašnji život likova.

I još nešto je presudno. Za čoveka koji je promenio jezik u formativnim godinama, ovladavanje američkim idiomom nikada nije samo tehničko pitanje. To je duboka transformacija identiteta. Tešić je ušao u engleski ne kao nasledni govornik, nego kao neko ko mora da ga osvoji. Možda je baš zato umeo da u njemu bude tako precizan i neuobičajen. Stranac često bolje čuje ton društva nego onaj ko u njemu od rođenja živi neupitno.

Pozorišni početak i pogled na raspad porodice

Pre nego što će dobiti Oskara, Tešić je već pokazivao ozbiljan dar u pozorištu. Njegove rane drame, među njima The Carpenters i Baba Goya, otkrivale su autora koga zanima američka porodica pod pritiskom, jaz između generacija, krhkost zajedništva i komika koja raste iz socijalne nelagode. Bio je to pisac koji je brzo shvatio da se mnogo istine o društvu može saopštiti kroz porodičnu scenu, kroz svakodnevni govor i kroz likove koji ne uspevaju da žive u skladu sa idealima koje navodno poštuju.

U njegovim dramama rano se pojavljuje ono što će kasnije ostati njegovo glavno obeležje: sposobnost da prema likovima bude istovremeno nežan i nemilosrdan. Ne podsmeva im se iznad njih, ali ih ne romantizuje. On zna da su ljudi često smešni upravo onda kada pokušavaju da budu dostojanstveni, i tragični onda kada misle da još imaju vremena da izbegnu poraz. Takva vrsta pisanja traži veliku emotivnu inteligenciju. Tešić je posedovao upravo to.

"Breaking Away": lokalna priča koja je postala američka klasika

Široka publika upoznala je Stevea Tesicha kroz scenario za film Breaking Away iz 1979. godine, za koji je dobio Oskara za najbolji originalni scenario. Na površini, reč je o filmu o odrastanju, biciklizmu, prijateljstvu i jednom univerzitetskom gradu. Ali njegova snaga leži u tome što je mnogo više od toga. Tešić je u toj priči uspeo da spoji nekoliko američkih tema koje se retko tako ubedljivo preklapaju: klasnu nelagodu, provincijsku ambiciju, kulturu sporta, želju za pripadanjem i bolnu mešavinu lokalnog ponosa i osećaja inferiornosti.

Film je duboko vezan za Bloomington i Univerzitet Indiana. Prema izvorima univerzitetske arhive, lik glavnog junaka delimično je zasnovan na Tešićevom prijatelju i kolegi iz Little 500 biciklističke tradicije, Daveu Blaseu. Ta činjenica otkriva koliko je Breaking Away izrastao iz ličnog iskustva. Nije nastao kao hladna konstrukcija, nego iz sveta koji je pisac zaista poznavao: iz mladosti između provincije i univerzitetskog prestiža, između radničkog porekla i kulturne čežnje, između autentičnosti i glume identiteta.

Zato taj film i danas traje. Nije važan samo kao simpatična sportska priča. Važan je kao američki tekst o mladim ljudima koji pokušavaju da postanu neko pre nego što uopšte razumeju ko su. U toj potrazi ima humora, stida, pobune i nežnosti. Tešić je uspeo da od lokalne Indiana materije napravi univerzalnu priču o dostojanstvu. To je osobina velikih scenarista: da konkretno nikada ne izgube u apstraktnom, ali da iz konkretnog izvuku nešto opšte.

Oskar koji je dobio za taj scenario nije bio slučajan bljesak sreće. Bio je priznanje autoru koji je umeo da popularni film učini književno inteligentnim, a da ga ne optereti pretencioznošću.

Posle Oskara: tamnija Amerika

Da je Tešić ostao samo pisac jednog uspeha, njegovo ime danas bi bilo manje značajno. Ali njegov kasniji rad pokazuje da je Breaking Away bio samo najpristupačniji deo mnogo ozbiljnijeg opusa. U scenarijima za filmove Four Friends, The World According to Garp, American Flyers i Eleni razvijao je motive gubitka nevinosti, političkog rasapa, emocionalne dezorijentacije i unutrašnje pometnje likova koji osećaju da svet obećava više nego što daje.

Posebno je važan Four Friends, poluautobiografski film o šezdesetim godinama, političkim potresima i ličnim iluzijama. Tu se Tešić pokazuje kao autor kog ne zanima nostalgija bez kritike. On nije od onih koji mladost i epohe prikazuju kroz lepu maglu sećanja. Naprotiv, zanima ga kako idealizam puca pod pritiskom života, kako istorija ulazi u privatnost i kako ljudi često ostanu emocionalno nespremni za svet koji su sami prizivali.

U adaptaciji Svet po Garpu pokazao je drugu vrstu veštine: sposobnost da složen, naizgled "nefilmičan" roman prevede u funkcionalan filmski jezik. To je veoma težak posao. Ne traži samo poštovanje prema književnosti, nego i hrabrost da se od nje odstupi gde je potrebno. Tešić je posedovao upravo tu meru između vernosti i samostalnosti.

Romanopisac i satiričar američke samoobmane

Pozni Tešić postaje sve tamniji i lucidniji pisac. Njegov posthumno objavljeni roman Karoo danas ima gotovo kultni status među ozbiljnim čitaocima američke proze kraja 20. veka. To je knjiga ogorčena, duhovita, satirična i duboko uznemirujuća. U njoj se vidi autor koji ne napada Ameriku spolja, nego iz same srži njene medijske, emocionalne i kulturne laži. Glavni junak je čovek industrije slika, manipulisanja i poricanja, što Tešića čini zapanjujuće savremenim.

Zapravo, što se više čita Tešićev kasni rad, to jasnije postaje da ga nije zanimao samo pojedinačni uspeh. Zanimala ga je struktura obmane na kojoj se moderan život često održava. To ga čini piscem koji pripada ne samo svom vremenu, nego i našem. Kod njega su zabava, identitet, ideologija i samoprevara stalno povezani.

"Post-truth" pre nego što je pojam postao moda

Jedan od razloga zbog kojih se ime Stevea Tesicha poslednjih godina sve češće vraća u javnost jeste njegova rana upotreba pojma post-truth u eseju iz 1992. godine. Prema arhivama Univerziteta Indiana i kasnijim tumačenjima, Tešić je tim pojmom pokušao da objasni stanje u kojem društvo više ne beži od laži zato što ne zna istinu, nego zato što istinu ne želi. To je izuzetno važan uvid. On nije tvrdio samo da vlast obmanjuje javnost, već da i javnost pristaje na obmanu onda kada joj je udobnija od stvarnosti.

To zapažanje danas zvuči gotovo proročki, ali kod Tešića nije bilo rezultat tehnološke paranoje ili akademske mode. Bilo je organski povezano sa celinom njegovog rada. Od početka ga je zanimalo kako ljudi grade identitete na osnovu fikcija, kako društva veruju u priče koje žele da čuju i kako sentimentalne slike mogu da zamene stvarni moralni susret sa činjenicama. U tom smislu njegovi scenariji, drame, romani i eseji pripadaju istom velikom projektu: razotkrivanju samozavaravanja modernog života.

Srpsko-američki pogled iznutra

Za portal poput srpstvo.com Tešić je dragocen i zato što pokazuje jednu drugačiju vrstu uspeha u dijaspori. On nije bio reprezentativni simbol zajednice na ceremonijalnom nivou, kao što to ponekad bivaju političari ili sportske zvezde. Njegov značaj je dublji i tiši. On je ušao u samu unutrašnjost američke kulture i u njoj ostavio trag kao autor koji je umeo da je razume, zavoli, rasklapa i kritikuje.

To je tipično iskustvo velikih doseljeničkih autora. Oni često vide pukotine sistema jasnije od onih koji u njemu odrastaju bez distance. Tešić je Ameriku usvojio, ali joj se nije bezuslovno predao. U tome je njegova veličina. Bio je dovoljno američki da piše iz samog centra njenog kulturnog jezika, a dovoljno izmešten da ostane sumnjičav prema njenim samozadovoljnim mitovima.

I tu njegovo srpsko poreklo nije sporedna fusnota. Iskustvo rata, preseljenja, promene jezika i društvenog uspinjanja iz radničkog miljea dalo mu je naročit ugao gledanja. On nije mogao da bude naivan prema istoriji. Znao je da se svet raspada, da se istina zamagljuje i da se pripadanje često kupuje cenom samoprevare. Zato su njegovi tekstovi toliko slojeviti.

Kratak život, dug odjek

Steve Tesich umro je 1. jula 1996. godine, prerano, sa samo 53 godine. Takav kraj uvek provocira isto pitanje: šta bi još napisao da je živeo duže? Kod njega je to pitanje posebno bolno, jer je upravo u kasnijoj fazi stvaralaštva ulazio u možda najdublju kritičku snagu. Njegov opus ostao je manji nego što je mogao biti, ali dovoljno jak da pokaže raspon izuzetnog dara.

Njegovo mesto među američkim Srbima zato je sasvim sigurno. Ne samo zato što je osvojio Oskara, mada je i to veliko. Nego zato što je uspeo da iz iskustva emigranta napravi književnu i scenarističku optiku koja je osvetlila samu srž američkog društva. Malo je autora koji su u isto vreme bili tako duhoviti, tako gorki, tako filmski precizni i tako filozofski nemirni.

Ako je Mihajlo Pupin povezivao glasove preko daljine, a Karl Malden ljudsku ozbiljnost unosio u američki film, Steve Tesich je u američku kulturu uneo srpsko-emigrantsku sposobnost da se iza lepih priča nasluti pukotina. Zbog toga njegovo delo ostaje živo. Ono ne pripada samo istoriji uspeha. Pripada istoriji istine koju umetnost ponekad može da saopšti bolje nego politika, novinarstvo ili javni govor.