Uvod u diplomatsku situaciju i istorijski kontekst.

Početak šezdesetih godina dvadesetog veka predstavljao je jedan od najdramatičnijih i najopasnijih perioda u modernoj istoriji čovečanstva. Svet je bio duboko podeljen gvozdenom zavesom, a hladnoratovski bipolarizam između Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza pretio je da svakog trenutka preraste u globalni nuklearni konflikt. Upravo u tom periodu, tačnije u avgustu 1961. godine, otpočela je izgradnja Berlinskog zida, dok su nuklearne probe obe supersile dostizale svoj vrhunac. Istovremeno, svet je zapljusnuo snažan talas dekolonizacije. Nove, mukotrpno oslobođene države Afrike i Azije tražile su svoje mesto pod suncem, suočene sa opasnošću da odmah nakon sticanja nezavisnosti budu uvučene u vrtlog blokovskih podela i postanu pioni u igri velikih sila.

U takvoj konstelaciji snaga, Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, sa prestonicom Beogradom kao svojim političkim i diplomatskim srcem, nalazila se u jedinstvenoj poziciji. Nakon istorijskog i hrabrog prekida odnosa sa Staljinovim Sovjetskim Savezom 1948. godine, Jugoslavija je izabrala sopstveni put. Odbijajući da pristupi NATO paktu ili Varšavskom ugovoru, naša država je morala da izgradi potpuno novu spoljnopolitičku strategiju. Ta strategija se bazirala na principima aktivne miroljubive koegzistencije, uvažavanja suvereniteta, teritorijalnog integriteta i nemetanja unutrašnjeg uređenja drugim zemljama.

Naši diplomatski krugovi, predvođeni izuzetnim intelektualcima i prekaljenim diplomatama, rano su prepoznali istorijski potencijal povezivanja sa novonastalim državama takozvanog „Trećeg sveta“. Prvi vizionarski koraci načinjeni su još tokom Titove turneje brodom „Galeb“ po zemljama Azije i Afrike sredinom pedesetih godina, kao i tokom istorijskog susreta na Brionima u julu 1956. godine. Tada su predsednik Josip Broz Tito, indijski premijer Džavaharlal Nehru i egipatski predsednik Gamal Abdel Naser potpisali Brionsku deklaraciju. Ovaj dokument je položio kamen temeljac za ono što će pet godina kasnije u Beogradu postati formalno organizovan i svetski priznat pokret.

Beograd je tako, zahvaljujući mudroj i dalekovidoj spoljnoj politici, izrastao u prirodni epicentar ove nove diplomatske struje. Naša prestonica nije bila samo geografsko poprište susreta, već idejni pokretač i moralni garant jedne plemenite ideje koja je težila da svetu ponudi alternativu ratu, imperijalizmu i blokovskoj podeli.

Tok pregovora ili same misije (detaljno ko su bili ključni akteri, koji su bili izazovi, prepreke, taktički potezi).

Priprema Beogradskog samita, koji je održan od 1. do 6. septembra 1961. godine, predstavljala je logističko i diplomatsko remek-delo. Pripremne faze počele su znatno ranije, a ključni korak napravljen je na pripremnom sastanku u Kairu u junu 1961. godine. Tamo su jugoslovenski diplomati, pre svega državni sekretar za inostrane poslove Koča Popović i njegov bliski saradnik Leo Mates, odigrali presudnu ulogu u definisanju kriterijuma za učešće na predstojećoj konferenciji. Postavljeni uslovi bili su rigorozni: država učesnica nije smela biti članica nijednog bilateralnog ili multilateralnog vojnog saveza sklopljenog u kontekstu sukoba velikih sila, niti je smela da odobri strane vojne baze na svojoj teritoriji.

Kada su se 1. septembra 1961. godine u zgradi Savezne narodne skupštine u Beogradu okupili lideri 25 suverenih država (uz tri države posmatrača iz Latinske Amerike), svet je sa nevericom posmatrao ovaj istorijski skup. Među ključnim akterima nalazile su se neke od najupečatljivijih ličnosti dvadesetog veka:

  • Josip Broz Tito, domaćin samita, čiji je lični prestiž i ugled među narodima Azije i Afrike bio bez premca;
  • Džavaharlal Nehru, filozof i premijer Indije, čiji je akcenat bio na globalnom razoružanju i moralnoj snazi javnog mnjenja;
  • Gamal Abdel Naser, harizmatični predsednik Ujedinjene Arapske Republike (Egipta i Sirije), koji je zastupao beskompromisni arapski nacionalizam i antikolonijalizam;
  • Sukarno, predsednik Indonezije, vatreni govornik koji je u borbi protiv imperijalizma video primarni zadatak savremenog doba;
  • Kvame Nkrumah, otac panatricanizma i predsednik Gane, koji je donosio glas buđenja afričkog kontinenta.

Sastav učesnika bio je ideološki, kulturno i politički izuzetno heterogen. Tu su bile monarhije poput Etiopije cara Hajla Selasija i Saudijske Arabije, socijalistički orijentisane republike, kao i zemlje sa specifičnim parlamentarnim sistemima. Izazov usklađivanja njihovih interesa bio je ogroman.

Glavna diplomatska borba vodila se oko formulisanja prioriteta konferencije. S jedne strane, indijski premijer Nehru je smatrao da je svet na ivici nuklearne kataklizme zbog Berlinske krize i da samit mora da se fokusira isključivo na pitanje mira, razoružanja i apele upućene Kennedyju i Hruščovu. Nehru je slikovito govorio da „nema svrhe raspravljati o kolonijalizmu kada sutra možda nećemo biti živi da o tome svedočimo“. S druge strane, lideri poput Sukarna, Nasera i Nkrumaha smatrali su da je borba protiv kolonijalizma, neokolonijalizma i imperijalizma primarni cilj i da se mir ne može postići dok god postoje potlačeni narodi u Alžiru, Angoli ili Južnoj Africi.

U ovim dramatičnim trenucima, jugoslovenska pregovaračka ekipa pokazala je vanserijsku taktičku zrelost. Koča Popović, čovek izuzetne erudicije, bivši nadrealistički pesnik, a potom legendarni komandant Prve proleterske brigade i prekaljeni šef diplomatije, neumorno je radio iza kulisa. On je sa svojim timom formulisao kompromisne predloge koji su uspešno premostili ovaj prividni jaz. Jugoslovenska taktika bila je jasna: ubediti partnere da su mir i dekolonizacija dva lica iste medalje – nema trajnog mira bez slobode naroda, niti ima uspešne dekolonizacije u uslovima svetskog rata.

Naši diplomati su primenili metod bilateralnih konsultacija tokom noćnih zasedanja u hotelu „Metropol“ i zgradi SIV-a (Saveznog izvršnog veća). Svaki pasus buduće deklaracije pažljivo je brušen kako bi se izbeglo svrstavanje uz bilo koju od supersila, ali i kako bi se zadržala oštrina i konkretnost stavova. Na kraju, zahvaljujući autoritetu domaćina i diplomatskoj virtuoznosti našeg tima, postignut je konsenzus koji je zadovoljio sve struje.

Najvažniji postignuti rezultati i diplomatske tekovine (analiza svih ugovorenih tačaka i ishoda).

Najvažniji dokument koji je proizašao iz ovog istorijskog skupa bila je Beogradska deklaracija, usvojena jednoglasno 6. septembra 1961. godine. Ovaj dokument, koji se sastojao od 27 tačaka, predstavljao je pravu povelju novog međunarodnog poretka.

U deklaraciji su jasno definisani principi koji će u narednim decenijama rukovoditi spoljnom politikom većine zemalja u razvoju:

  1. Aktivna miroljubiva koegzistencija: Deklarisano je da razlike u društvenim sistemima ne predstavljaju nepremostivu prepreku za stabilizaciju mira, pod uslovom da se eliminiše mešanje u unutrašnje stvari drugih država. Istaknuto je da koegzistencija ne sme biti pasivno mirenje sa postojećim stanjem, već aktivno učešće u rešavanju svetskih problema.
  2. Odlučna osuda kolonijalizma: Učesnici su najoštrije osudili sve forme kolonijalne eksploatacije i imperijalizma, zahtevajući hitno i bezuslovno davanje nezavisnosti svim potlačenim narodima. Poseban fokus stavljen je na oslobodilačku borbu naroda Alžira i Angole, kao i na oštru osudu politike aparthejda u Južnoafričkoj Uniji.
  3. Opšte i potpuno razoružanje: Konferencija je pozvala na hitno otpočinjanje pregovora o opštem i potpunom razoružanju pod efikasnom međunarodnom kontrolom. Zatražena je hitna obustava svih nuklearnih proba i formiranje bezatomskih zona u svetu.
  4. Ekonomska pravda i razvoj: Možda najdalekovidiji aspekt deklaracije bio je fokus na ekonomsku neravnopravnost u svetu. Učesnici su ukazali na opasnost od ogromnog jaza između ekonomski razvijenih zemalja i zemalja u razvoju. Beogradski samit je inicirao sazivanje posebne konferencije Ujedinjenih nacija posvećene isključivo ekonomskom razvoju, što će kasnije direktno dovesti do osnivanja UNCTAD-a (Konferencije UN o trgovini i razvoju) i formiranja Grupe 77.
  5. Uloga Ujedinjenih nacija: Izražena je puna podrška Svetskoj organizaciji, ali je istovremeno zatražena njena demokratizacija, proširenje sastava Saveta bezbednosti i Ekonomsko-socijalnog saveta kako bi se obezbedila pravedna geografska zastupljenost novih azijskih i afričkih država.

Pored same deklaracije, usvojen je i poseban dokument pod nazivom „Dokument o opasnosti od rata i Apel za mir“. Ovaj apel je bio direktna diplomatska intervencija nesvrstanih lidera upućena predsedniku SAD Johnu Kennedyju i premijeru SSSR Nikiti Hruščovu. Da bi pokazali ozbiljnost svojih namera, nesvrstani su poslali specijalne visoke delegacije u Vašington i Moskvu. Predsednik Indonezije Sukarno i predsednik Malija Modibo Keita otputovali su u Sjedinjene Američke Države, dok su indijski premijer Džavaharlal Nehru i predsednik Gane Kvame Nkrumah otišli u Sovjetski Savez. Ovaj potez je pokazao da nesvrstani ne žele da budu samo pasivni posmatrači, već aktivni medijatori u očuvanju globalnog mira.

Ovi rezultati transformisali su međunarodnu scenu. Po prvi put u modernoj istoriji, stvorena je organizovana moralna i politička protivteža blokovskoj podeli sveta, a Beograd je u analima svetske diplomatije upisan kao rodno mesto ove nove, treće globalne alternative.

Istorijski odjek i dugoročni značaj za državu Srbiju i srpski narod.

Istorijski odjek Beogradskog samita bio je monumentalan. Za tadašnju Jugoslaviju, a time posredno i za Republiku Srbiju kao njenu maticu i diplomatsko središte, ovaj događaj je označio ulazak u red najuticajnijih aktera na globalnoj političkoj sceni. Naša prestonica je pokazala svetu da jedna država, bez obzira na svoju veličinu ili vojnu snagu, može postati diplomatski džin ukoliko poseduje viziju, hrabrost i vrhunski obučene kadrove.

Iz perspektive dugoročnog značaja za državu Srbiju i naš narod, tekovine Beogradskog samita su višestruke i duboke:

Prvo, diplomatski ugled i meka moć. Beograd je decenijama nakon 1961. godine bio prepoznat kao „prestonica nesvrstanog sveta“. To nam je omogućilo da izgradimo jedinstvenu mrežu prijateljstava i savezništava sa preko stotinu država širom Azije, Afrike i Latinske Amerike. Ove veze su se pokazale kao neprocenjiv kapital u međunarodnim forumima, pre svega u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, gde je podrška nesvrstanih zemalja često igrala ključnu ulogu u zaštiti naših vitalnih državnih i nacionalnih interesa.

Drugo, ekonomski procvat. Otvaranje tržišta nesvrstanih zemalja donelo je neviđen ekonomski benefit našoj privredi. Naša građevinska preduzeća, sa sedištem u Beogradu i širom Srbije (poput giganta „Energoprojekta“, „Rada“, „Ivana Milutinovića“ i mnogih drugih), projektovala su i gradila brane, autoputeve, luke, bolnice i vladine palate širom Iraka, Libije, Zambije, Nigerije i Indije. Naše fabrike su izvozile traktore, mašine, lekove i vojnu opremu, dok su domaći stručnjaci – inženjeri, lekari i profesori – bili izuzetno cenjeni i traženi u ovim zemljama.

Treće, obrazovna i kulturna razmena. Hiljade mladih ljudi iz Azije i Afrike dolazilo je u Beograd da studira na našim univerzitetima u okviru stipendija koje je obezbeđivala naša država. Ovi ljudi su se vraćali u svoje domovine kao lekari, ministri, ambasadori i profesori, noseći sa sobom trajno prijateljstvo prema našem narodu i kulturi. Mnogi od njih su naučili naš jezik i postali najbolji ambasadori naše zemlje u svetu. Ta tradicija se uspešno nastavlja i danas kroz program „Svet u Srbiji“, koji uspešno sprovodi Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije, dokazujući vitalnost i dugovečnost beogradske diplomatske tradicije.

Četvrto, škola diplomatije. Priprema i realizacija samita, kao i kasniji rad u okviru Pokreta nesvrstanih, stvorili su generacije izuzetnih srpskih diplomata. Naša diplomatska škola postala je prepoznatljiva po svojoj analitičnosti, sposobnosti kompromisa i dubokom razumevanju procesa u zemljama u razvoju. Ta tradicija državničke mudrosti i taktičke istrajnosti predstavlja trajni putokaz i inspiraciju za savremene generacije koje brane interese Srbije na međunarodnoj sceni.

U savremenom geopolitičkom kontekstu, kada se svet ponovo suočava sa opasnostima novog hladnog rata, multipolarnosti i blokovskog svrstavanja, lekcije iz 1961. godine su aktuelnije nego ikada. Odluka Srbije da vodi samostalnu, suverenu i vojno neutralnu spoljnu politiku direktno se naslanja na principe slobode i nezavisnosti koji su proklamovani upravo u Beogradu pre skoro šest decenija. Obeležavanje velikih jubileja Pokreta nesvrstanih u Beogradu, poput onih 2011. i 2021. godine, svedoči o tome da naša prestonica s ponosom čuva i baštini ovo istorijsko nasleđe.

Mudrost naših predaka koji su uvideli da se sudbina sopstvenog naroda najbolje brani širenjem kruga prijatelja na svim meridijanima ostaje trajna lekcija. Beogradski samit iz 1961. godine ostaje upisan zlatnim slovima u našoj povesnici kao trenutak kada je srpska prestonica bila svetionik nade za čitavu planetu, dokazujući da se dostojanstvom, znanjem i diplomatskim umećem mogu menjati tokovi svetske istorije.