Uvod u diplomatsku situaciju i istorijski kontekst

Odnosi između srpskog i grčkog naroda ne predstavljaju samo puki zbir bilateralnih sporazuma i formalnih diplomatskih protokola; oni su duboko ukorenjeni u zajedničkom duhovnom, kulturnom i istorijskom kodu koji povezuje ova dva pravoslavna naroda na Balkanskom poluostrvu. Kroz vekove iskušenja, zajedničkih borbi za oslobođenje od otomanskog ropstva, pa sve do modernih geopolitičkih previranja, Srbija i Grčka su razvile specifičan vid savezništva koji se u međunarodnim odnosima s pravom naziva "bratskim". Ova istorijska vertikala započinje još u srednjem veku, preko vizantijskog kulturnog kruga i duhovnog uticaja Svete Gore, a svoj moderni diplomatski oblik dobija u devetnaestom veku, u vreme rađanja nacionalnih država na Balkanu.

Prvi formalni korak ka stvaranju institucionalnog saveza učinjen je u burnom devetnaestom veku. Godine 1867, pod pokroviteljstvom prosvećenog srpskog kneza Mihaila Obrenovića i grčkog kralja Đorđa I, u austrijskom mestu Veslau potpisan je Prvi ugovor o odbrambenom savezu. Ovaj dokument, koji su u strogoj tajnosti pripremili srpski ministar spoljnih poslova Ilija Garašanin i grčki izaslanik Petros Zanos, predstavljao je kamen temeljac ideje o balkanskoj solidarnosti – ideji da narodi Balkana sami, bez mešanja velikih sila, treba da odlučuju o svojoj sudbini. Iako ovaj savez tada nije u potpunosti realizovan u praksi zbog tragične pogibije kneza Mihaila, on je postavio teorijski i diplomatski okvir za sve buduće sporazume.

Početkom dvadesetog veka, zajednički interesi ponovo su privukli Beograd i Atinu jedan drugom. Uoči Drugog balkanskog rata, 1. juna (19. maja po starom kalendaru) 1913. godine, potpisan je Solunski ugovor o savezu i vojna konvencija. Ovaj sporazum, koji su parafirali srpski premijer Nikola Pašić i njegov grčki kolega Elefterios Venizelos, pokazao se spasonosnim za obe strane, definišući zajedničku granicu i garantujući uzajamnu vojnu pomoć u slučaju napada treće strane. Mudrost srpskih i grčkih diplomata tog vremena ogledala se u prepoznavanju dugoročnih geopolitičkih kretanja i spremnosti da se prevaziđu sitni lokalni sporovi zarad viših nacionalnih ciljeva.

Najsvetlija i najemotivnija stranica zajedničke istorije ispisana je tokom Prvog svetskog rata. Nakon stravične albanske golgote, srpska vojska, državna uprava i narod pronašli su utočište na grčkom ostrvu Krfu 1916. godine. Grčki narod i lokalno stanovništvo dočekali su izmučene srpske vojnike sa neviđenom toplinom i gostoprimstvom. Krf je privremeno postao prestonica Srbije u egzilu, mesto gde su se oporavljale srpske divizije pre proboja Solunskog fronta. Pesnik Milutin Bojić je na Krfu i obližnjem ostrvu Vidu, mestu večnog počinka hiljada srpskih mladića, ispevao besmrtnu "Plavu grobnicu". Ova zajednička patnja i vaskrs srpske države na grčkom tlu stvorili su neraskidivu emotivnu sponu između dva naroda, koja je prevazišla okvire klasične diplomatije i prešla u domen porodičnih i ličnih veza.

Tokom druge polovine dvadesetog veka, uprkos različitim društveno-političkim sistemima i hladnoratovskoj podeli Evrope (Jugoslavija kao socijalistička, ali nesvrstana zemlja, a Grčka kao članica NATO-a i potonja članica Evropske ekonomske zajednice), odnosi su ostali stabilni i prijateljski. Potpisivanje Balkanskog pakta 1953. i 1954. godine između Jugoslavije, Grčke i Turske pokazalo je da Beograd i Atina mogu da sarađuju i u najsloženijim bezbednosnim uslovima.

Kada su krajem dvadesetog veka nastupile tragične godine raspada Jugoslavije, grčki narod i država pokazali su zadivljujuću solidarnost sa srpskim narodom koji se našao pod sankcijama i u međunarodnoj izolaciji. Tokom NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999. godine, uprkos tome što je Grčka bila članica Severnoatlantske alijanse, grčko javno mnjenje je jednodušno stalo uz Srbiju. Masovni protesti u Atini i Solunu, humanitarna pomoć koja je neprekidno stizala u srpske gradove, kao i herojski čin grčkog kapetana Marinosa Ritsudisa koji je odbio da učestvuje u bombardovanju, ostali su duboko urezani u kolektivno pamćenje srpskog naroda.

Nakon demokratskih promena u Srbiji 2000. godine, diplomatski odnosi dobijaju novu dinamiku. Grčka postaje jedan od najglasnijih zagovornika integracije Srbije i celog Zapadnog Balkana u Evropsku uniju, što je kulminiralo čuvenom Solunskom agendom iz 2003. godine. Međutim, brze promene na globalnoj geopolitičkoj sceni u drugoj deceniji dvadeset prvog veka zahtevale su novi, čvršći i sveobuhvatniji okvir saradnje koji bi adekvatno odgovorio na savremene izazove u oblastima bezbednosti, energetike, migracija i ekonomije. Bilo je neophodno preći sa tradicionalno dobrih i prijateljskih odnosa na viši nivo institucionalizovanog, strateškog partnerstva.

Tok pregovora ili same misije

Put ka potpisivanju Deklaracije o strateškom partnerstvu bio je plod višegodišnjeg pedantnog rada, diplomatske odvažnosti i pažljivo vođenih pregovora. Ključni mehanizam koji je omogućio ovaj iskorak bio je Visoki savet za saradnju između Srbije i Grčke, uspostavljen sa ciljem da se na najvišem državnom nivou periodično analiziraju i usmeravaju bilateralni odnosi. Prva sednica ovog Saveta održana je u Solunu 2017. godine, druga u Beogradu 2018. godine, dok je treća, istorijska sednica, zakazana za decembar 2019. godine u Atini, sa namerom da se kruniše potpisivanjem krovnog dokumenta o strateškom partnerstvu.

Pregovarački proces, koji je trajao mesecima pre samog samita u Atini, odvijao se u složenom regionalnom i globalnom kontekstu. Sa srpske strane, diplomatsku ekipu su predvodili predsednik Republike Aleksandar Vučić i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, uz koordinaciju stručnih timova iz ministarstava spoljnih poslova, odbrane, unutrašnjih poslova, privrede i energetike. Grčku pregovaračku stranu predvodio je premijer Kirijakos Micotakis, koji je stupio na dužnost u julu 2019. godine, zajedno sa ministrom spoljnih poslova Nikosom Dendijasom. Za Beograd je bilo od izuzetnog značaja da nova grčka administracija, predvođena Novom demokratijom, nastavi i dodatno učvrsti tradicionalnu podršku vitalnim srpskim nacionalnim interesima.

Jedan od najvećih diplomatskih izazova tokom pripreme Deklaracije bio je balansiranje između specifičnih međunarodnih obaveza dveju zemalja. Grčka je, kao punopravna članica Evropske unije i NATO saveza, morala da uskladi svoje korake sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom Brisela. Sa druge strane, Srbija je vodila politiku vojne neutralnosti i razvijala bliske odnose sa drugim globalnim akterima poput Ruske Federacije i Narodne Republike Kine. Srpske diplomate su morale da pokažu izuzetnu taktičku veštinu kako bi formulisale odredbe Deklaracije na način koji uvažava ove različite spoljnopolitičke pozicije, a da istovremeno maksimalno osnaži bilateralnu bezbednosnu i vojnu saradnju.

Posebna pažnja u pregovorima posvećena je pitanju Kosova i Metohije. Za Srbiju je od vitalnog značaja bilo očuvanje doslednog grčkog stava o nepriznavanju jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova. Grčka je pod stalnim i snažnim pritiskom pojedinih zapadnih centara moći da promeni svoj stav i prizna Prištinu. Srpski pregovarači su tokom pripremnih sastanaka koristili argumentaciju zasnovanu na poštovanju međunarodnog javnog prava, Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN i principa nepovredivosti granica u Evropi. Istovremeno, srpska diplomatija je naglašavala paralelu sa kiparskim pitanjem, pružajući bezuslovnu i principijelnu podršku teritorijalnom suverenitetu i integritetu Republike Kipar, što je za Atinu od egzistencijalnog značaja. Ova uzajamnost u poštovanju teritorijalnog integriteta postala je jedna od najčvršćih tačaka pregovora.

Još jedna kompleksna tema bila je regionalna stabilnost u svetlu potpisivanja Prespanskog sporazuma između Atine i Skoplja 2018. godine. Ovaj sporazum je promenio geopolitičku dinamiku na jugu Balkana. Srpski diplomatski aparat morao je pažljivo da analizira novonastalu situaciju i da u pregovorima sa grčkim partnerima obezbedi da novi regionalni aranžmani ne ugroze interese Srbije, posebno u pogledu transportnih i energetskih koridora koji vode preko Severne Makedonije do solunske luke.

Taktički potezi srpske delegacije tokom pregovora u Atini 10. i 11. decembra 2019. godine bili su fokusirani na integraciju istorijskog nasleđa i pragmatičnih ekonomskih interesa. Naš diplomatski tim je insistirao da Deklaracija ne bude samo deklarativni dokument pun fraza o prijateljstvu, već akcioni plan sa jasno definisanim projektima u oblasti infrastrukture, energetike i bezbednosti.

Sastanci iza zatvorenih vrata između predsednika Vučića i premijera Micotakisa bili su izuzetno srdačni, ali i veoma konkretni. Srpski predsednik je koristio svaku priliku da ukaže na komplementarnost dveju ekonomija. Naglašeno je da Srbija, kao tranzitna zemlja na Koridoru 10, predstavlja prirodnu sponu za grčke luke Pirej i Solun ka centralnoj i zapadnoj Evropi. Sa druge strane, Grčka je prepoznala Srbiju kao ključno energetsko čvorište na Balkanu preko kojeg se može vršiti diverzifikacija snabdevanja gasom za ceo region.

Diplomatska atmosfera tokom samita u Atini bila je prožeta dubokim uzajamnim poštovanjem. Predsednik Vučić se sastao i sa tadašnjim predsednikom Grčke Prokopisom Pavlopulosom, što je dalo dodatnu državničku težinu celoj poseti. Tokom zvaničnih obraćanja, grčki zvaničnici su više puta naglasili da "Srbija i Grčka nemaju zajedničku granicu, ali imaju zajedničku istoriju i zajedničku sudbinu". Ove reči nisu bile samo retorički ukras, već izraz dubokog razumevanja da su sudbine dva naroda neraskidivo povezane.

Nakon intenzivnih dvodnevnih razgovora i usaglašavanja poslednjih detalja na nivou ekspertskih grupa, 11. decembra 2019. godine, u svečanoj sali premijerske palate "Megaro Maksimu" u Atini, svečano je potpisana Zajednička deklaracija o uspostavljanju strateškog partnerstva između Republike Srbije i Helenske Republike. Ovaj čin označio je istorijsku prekretnicu – Grčka je postala prva zemlja članica Evropske unije iz ovog dela Evrope sa kojom je Srbija potpisala sporazum ovakvog ranga.

Najvažniji postignuti rezultati i diplomatske tekovine

Potpisivanje Deklaracije o strateškom partnerstvu donelo je konkretne, merljive i dugoročne rezultate koji su suštinski unapredili položaj Srbije u regionu i Evropi. Ovaj dokument se sastoji od nekoliko ključnih stubova saradnje, od kojih svaki ima izuzetan geopolitički i praktični značaj.

Prvi i najvažniji stub jeste politička saradnja i uzajamna podrška po pitanjima od vitalnog nacionalnog interesa. Deklaracijom je formalizovana obaveza dveju država da se međusobno podržavaju u međunarodnim forumima i organizacijama. Za Srbiju to znači čvrstu, institucionalno garantovanu podršku Grčke njenom teritorijalnom integritetu i suverenitetu po pitanju Kosova i Metohije. Grčka je potpisivanjem ovog dokumenta još jednom potvrdila da neće priznati jednostrano proglašenu nezavisnost naše južne pokrajine, što predstavlja nepremostivu barijeru za napore Prištine da ostvari punopravno članstvo u ključnim međunarodnim institucijama. Sa druge strane, Srbija je potvrdila svoju nepokolebljivu podršku suverenitetu Republike Kipar i rešavanju kiparskog pitanja u skladu sa rezolucijama Ujedinjenih nacija, što je za Grčku od neprocenjive važnosti u svetlu njenih kompleksnih odnosa u Istočnom Mediteranu.

Pored toga, Grčka se Deklaracijom obavezala da će nastaviti da pruža aktivnu političku, tehničku i ekspertsku podršku Srbiji u procesu evrointegracija. Atina dosledno zastupa stav da Evropska unija ne može biti kompletna bez punopravnog članstva Srbije, zalažući se unutar briselskih institucija za brže otvaranje i zatvaranje pregovaračkih poglavlja i klastera.

Drugi stub predstavlja ekonomska saradnja, sa posebnim naglaskom na infrastrukturno povezivanje. Jedan od najznačajnijih projekata dogovorenih u okviru strateškog partnerstva jeste modernizacija i izgradnja brze pruge od Beograda do Soluna i Atine, preko Niša i Skoplja. Ovaj kolosalni infrastrukturni projekat ima za cilj da dramatično skrati vreme putovanja i transporta robe, povezujući luku Pirej – koja je pod upravom kineske kompanije COSCO postala jedna od najvećih i najvažnijih luka u Evropi – sa tržištima Srednje i Zapadne Evrope. Na ovaj način, Srbija se pozicionira kao nezaobilazna tranzitna arterija na mapi globalne inicijative "Pojas i put", što donosi ogromne prihode od tranzita i privlači nove strane investicije.

U oblasti trgovinske razmene, Deklaracija je postavila ambiciozan cilj – prelazak praga od jedne milijarde evra godišnje razmene. Kroz redovne ekonomske forume i povezivanje privrednih komora dveju zemalja, stvoreni su uslovi za lakši plasman srpskih poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda na grčko tržište, kao i za veći priliv grčkih investicija u srpski bankarski sektor, građevinarstvo, prehrambenu industriju i telekomunikacije.

Treći stub saradnje jeste energetika, oblast koja je u savremenim geostrateškim okolnostima postala pitanje nacionalne bezbednosti par ekselans. Deklaracija o strateškom partnerstvu predvidela je blisku saradnju u realizaciji projekata koji obezbeđuju diverzifikaciju izvora i pravaca snabdevanja gasom. Ključni element ove saradnje je učešće Srbije u projektima koji se realizuju u Grčkoj, pre svega izgradnja terminala za tečni prirodni gas (LNG) u luci Aleksandropolis na severu Grčke. Izgradnjom gasnog interkonektora između Srbije i Bugarske, naša zemlja je dobila direktan pristup ovom terminalu, kao i Transjadranskom gasovodu (TAP) koji doprema gas iz Azerbejdžana. Time je Srbija smanjila svoju energetsku zavisnost i osigurala stabilno snabdevanje gasom za privredu i građane u kriznim vremenima.

Četvrti stub obuhvata saradnju u oblasti odbrane i bezbednosti. Vojna saradnja između Vojske Srbije i Oružanih snaga Grčke podignuta je na najviši nivo do sada. Dogovoren je intenzivan program zajedničkih vojnih vežbi, razmene oficira na školovanju u vojnim akademijama u Beogradu i Atini, kao i saradnja u oblasti namenske industrije. Posebno je značajna saradnja u okviru multinacionalnih borbenih grupa Evropske unije (poput borbene grupe HELBROC), gde srpski i grčki vojnici zajedno učestvuju, čime se jača interoperabilnost i odbrambena moć obeju država. Takođe, definisana je bliska saradnja ministarstava unutrašnjih poslova u borbi protiv organizovanog kriminala, terorizma i ilegalnih migracija, što je od ključnog značaja s obzirom na to da se obe zemlje nalaze na takozvanoj "balkanskoj ruti".

Peti stub, koji daje posebnu dušu ovom sporazumu, jeste saradnja u oblasti kulture, obrazovanja i turizma. Grčka je decenijama unazad najomiljenija turistička destinacija za građane Srbije, sa preko milion srpskih turista koji svake godine posećuju grčke obale. Deklaracija je predvidela olakšavanje turističkog prometa, kao i zajedničku promociju turističkih potencijala. U oblasti obrazovanja, dogovoreno je otvaranje više lektorata za srpski jezik na grčkim univerzitetima i obrnuto, kao i razmena studenata kroz programe stipendiranja.

Posebno poglavlje posvećeno je očuvanju kulturno-istorijskog nasleđa. Država Srbija je uz svesrdnu pomoć grčkih vlasti nastavila sistematsku obnovu i očuvanje srpskih vojničkih grobalja i spomen-obeležja iz Prvog svetskog rata, pre svega vojničkog groblja Zejtinlik u Solunu i spomen-područja na Krfu i Vidu. Duhovna spona oličena u manastiru Hilandar na Svetoj Gori, koji uživa poseban ustavni status unutar Helenske Republike, dodatno je osnažena kroz redovnu komunikaciju i podršku koju grčka država pruža obnovi ovog najvažnijeg srpskog duhovnog svetilišta nakon katastrofalnog požara 2004. godine.

Istorijski odjek i dugoročni značaj za državu Srbiju i srpski narod

Potpisivanje Deklaracije o strateškom partnerstvu sa Grčkom 2019. godine odjeknulo je u domaćoj i međunarodnoj javnosti kao prvorazredni diplomatski uspeh Beograda. Za državu Srbiju, ovaj čin je predstavljao snažnu verifikaciju njene nove, proaktivne i višeslojne spoljne politike. Pokazano je da Srbija može da gradi savezništva najvišeg ranga sa državama koje pripadaju zapadnim integrativnim strukturama (EU i NATO), bez kompromitovanja sopstvene vojne neutralnosti i nezavisnog kursa odlučivanja.

Dugoročni značaj ovog partnerstva za srpski narod ogleda se u stvaranju stabilnog i pouzdanog oslonca na jugu Balkana. U istoriji punoj nestabilnosti i čestih promena savezništava, svest o tome da na Egeju postoji prijateljski narod i država koja deli naše fundamentalne bezbednosne i geopolitičke interese pruža neprocenjiv osećaj sigurnosti. Grčka se još jednom potvrdila kao istorijski sidro srpske diplomatije u trenucima kada se suočavamo sa pritiscima na naš suverenitet i teritorijalni integritet.

Ovaj sporazum je takođe poslao jasnu poruku celom regionu i međunarodnoj zajednici da su Srbija i Grčka ključni faktori stabilnosti na Balkanu. Dok su neki drugi regionalni akteri težili reviziji granica i raspirivanju starih neprijateljstava, Beograd i Atina su ponudili model saradnje zasnovan na poštovanju međunarodnog prava, ekonomskom povezivanju i uzajamnom uvažavanju. Ova "diplomatija bratskih odnosa" pokazala je da se istorijske emocije mogu pretočiti u moderan, pragmatičan i visoko efikasan državnički instrument.

Značaj Deklaracije se ogleda i u njenoj otpornosti na unutrašnje političke promene u obe zemlje. Bez obzira na to koja je politička opcija na vlasti u Beogradu ili Atini, strateško partnerstvo ostaje neupitna konstanta spoljne politike obeju država. Ono je postalo deo državne doktrine, zasnovano na konsenzusu političkih elita i, što je još važnije, na dubokom uverenju samih građana Srbije i Grčke.

Kroz prizmu istorijskog razvoja srpske diplomatije, potpisivanje Deklaracije o strateškom partnerstvu stoji uz rame sa najvećim diplomatskim uspesima naših predaka. Ono svedoči o tome da su srpske diplomate dvadeset prvog veka uspele da sačuvaju i unaprede dragoceni legat kneza Mihaila, Nikole Pašića i svih onih bezimenih junaka koji su na Krfu i Solunskom frontu kovali srpsko-grčko bratstvo po oružju. Mudrost i istrajnost pokazane u pregovaračkom procesu obezbedile su da naša otadžbina u vremenima globalnih tektonskih promena ima pouzdanog, moćnog i bratskog saveznika.

Na kraju, ovaj istorijski sporazum nas uči da prava diplomatija nije samo veština pregovaranja i pronalaženja pravnih formulacija, već i umetnost prepoznavanja i negovanja zajedničkih vrednosti. Srbija i Grčka su potpisivanjem Deklaracije o strateškom partnerstvu pokazale da su svesne svoje zajedničke prošlosti, ali i potpuno spremne da zajedničkim snagama grade mirnu, stabilnu i prosperitetnu budućnost za svoje narode i za ceo region Balkana. To je trajna tekovina koja će služiti kao putokaz budućim generacijama srpskih državnika i diplomata kako se sa ponosom, mudrošću i dostojanstvom štite i unapređuju interesi otadžbine.