Uvod u diplomatsku situaciju i istorijski kontekst.

Sredina devetnaestog veka predstavljala je prelomno doba za Kneževinu Srbiju. Iako je hatišerifima iz 1830. i 1833. godine Srbija stekla visok stepen unutrašnje autonomije i status nasledne kneževine pod dinastijom Obrenović, osmansko vojno prisustvo u srpskim gradovima ostalo je stalni izvor tenzija, nesigurnosti i dubokog nacionalnog poniženja. Turske vojni garnizoni, smešteni u ključnim tvrđavama širom zemlje – Beogradu, Šapcu, Smederevu, Kladovu, Užicu i Sokolu – podsećali su svakodnevno srpski narod na suverenitet sultana i prepreku ka potpunoj slobodi.

Nakon Pariskog kongresa 1856. godine, kojim je okončan Krimski rat, međunarodni položaj Srbije pretrpeo je značajne izmene. Dotadašnji isključivi ruski protektorat nad Srbijom zamenjen je kolektivnim jemstvom šest velikih evropskih sila (Rusije, Francuske, Velike Britanije, Austrije, Pruske i Sardinije). Ova promena donela je novu diplomatsku dinamiku. Srbija više nije mogla da se osloni samo na jednog moćnog zaštitnika, već je morala da balansira između često suprotstavljenih interesa evropskih dvorova. Za mladu srpsku diplomatiju, ovo je bio ispit zrelosti.

Povratak kneza Mihaila Obrenovića na presto 1860. godine označio je početak jedne energične, vizionarske i sistematski planirane spoljne i unutrašnje politike. Knez Mihailo, čovek širokog evropskog obrazovanja, prefinjenih manira i čelične volje, bio je duboko svestan da se potpuna nezavisnost ne može ostvariti bez rešavanja pitanja turskih garnizona. Prisustvo turske vojske usred srpskih varoši predstavljalo je stalnu opasnost od izbijanja sukoba, što se tragično pokazalo u junu 1862. godine tokom čuvenog incidenta na Čukur-česmi u Beogradu.

Sukob između srpskih dečaka i turskih nizašta ubrzo je prerastao u ulične borbe, koje su kulminirale bezumnim i surovim trodnevnim bombardovanjem beogradske varoši iz topova sa Kalemegdanske tvrđave, po naređenju turskog komandanta turske posade. Ovaj vandalski čin izazvao je zgražavanje evropske javnosti i podstakao kneza Mihaila na odlučnu akciju. Iste godine sazvana je konferencija velikih sila u carigradskom predgrađu Kanlidži. Premda srpska diplomatija na toj konferenciji nije ostvarila svoj maksimalni cilj – potpuno iseljenje turske vojske – postignut je važan kompromis: odlučeno je da se poruše utvrđenja Užice i Soko, da se tursko civilno stanovništvo iseli iz Srbije, a da se turski garnizoni zadrže samo u Beogradu, Šapcu, Smederevu i Kladovu.

Za kneza Mihaila i njegovog mudrog ministra spoljnih poslova Iliju Garašanina, Kanlidžanska konferencija bila je samo prva etapa u dugoročnoj strategiji. Knez je bio svestan da se preostale četiri tvrđave ne mogu osloboditi silom bez rizika od opšteg rata za koji Srbija još uvek nije bila potpuno spremna, uprkos ubrzanom naoružavanju i stvaranju Narodne vojske zakonom iz 1861. godine. Put ka slobodi morao je biti popločan vrhunskim diplomatskim umećem, strpljenjem, poznavanjem međunarodnog prava i veštim korišćenjem slabosti Osmanskog carstva.

Tok pregovora ili same misije (detaljno ko su bili ključni akteri, koji su bili izazovi, prepreke, taktički potezi).

Diplomatska borba koja je usledila nakon 1862. godine predstavlja jedno od najblistavijih poglavlja u istoriji srpske države. Na šahovskoj tabli evropske visoke politike stajali su, s jedne strane, knez Mihailo Obrenović, Ilija Garašanin i Jovan Ristić, a sa druge strane visoki zvaničnici Porte u Carigradu, predvođeni velikim vezirom Ali-pašom i ministrom spoljnih poslova Fuad-pašom, uz budno motrenje ambasadora velikih sila.

Ključna figura srpske diplomatske ofanzive u samom Carigradu bio je Jovan Ristić, srpski kapućehaja (diplomatski predstavnik) kod Porte. Ristić, rođeni Kragujevčanin, školovan u Hajdelbergu, Sorboni i Minhenu, posedovao je izvanredan intelekt, pravničku pedantnost i hladnokrvnost neophodnu za pregovore sa poslovično sporom i nepoverljivom osmanskom administracijom. On je bio svestan da Porta nikada neće dobrovoljno ustupiti tvrđave ako joj se ne ponudi častan izlaz koji ne bi narušio ugled carstva, ili ako na to ne bude prisiljena diplomatskim pritiskom velikih sila.

Pregovaračka taktika srpske strane bila je dvosmerna i izuzetno suptilna. Sa jedne strane, knez Mihailo je intenzivno radio na formiranju Prvog balkanskog saveza, sklapajući ugovore sa Crnom Gorom, Grčkom i Bugarskim revolucionarnim komitetom, te održavajući bliske veze sa Hrvatima u Habzburškoj monarhiji. Ova pretnja opštim hrišćanskim ustankom na Balkanu služila je kao moćno sredstvo pritiska. Sa druge strane, u zvaničnim diplomatskim notama upućenim velikim silama i Porti, srpska vlada je nastupala sa pozicija mira, stabilnosti i evropskog poretka.

Glavni argument koji su knez Mihailo i Jovan Ristić ponavljali pred evropskim kabinetima bio je sledeći: turske posade u srpskim gradovima više nemaju nikakvu vojnu niti stratešku vrednost za odbranu Osmanskog carstva, već služe isključivo kao stalno žarište sukoba, nemira i nezadovoljstva koje u svakom trenutku može zapaliti čitavo Balkansko poluostrvo. Srbija je, s druge strane, predstavljana kao faktor stabilnosti, moderna i uređena država sposobna da garantuje red, mir i bezbednost za sve svoje građane, uključujući i preostalo muslimansko stanovništvo, pod uslovom da se turska vojska povuče.

Evropske sile su na ovo pitanje gledale kroz prizmu sopstvenih interesa:

  • Velika Britanija je tradicionalno branila teritorijalni integritet Osmanskog carstva, strahujući od ruskog prodora na Topla mora. Britanski premijer lord Palmerston i diplomatija u Carigradu dugo su se protivili bilo kakvom popuštanju Srbiji.
  • Francuska, pod carem Napoleonom III, pokazivala je znatno više simpatija prema srpskim zahtevima, rukovodeći se principom narodnosti i želeći da ojača svoj uticaj na Balkanu.
  • Rusija je, oporavljajući se od poraza u Krimskom ratu, snažno podržavala Srbiju, ali je savetovala oprez kako se ne bi prerano izazvao opšti evropski sukob.
  • Austrija je bila u izuzetno teškom položaju. Nakon poraza u ratu sa Pruskom 1866. godine i unutrašnje krize koja će dovesti do Austro-ugarske nagodbe, Beč je strahovao od bilo kakvih promena na svojim južnim granicama, ali nije imao snage da se aktivno suprotstavi srpskim težnjama.

Prelomni trenutak nastupio je u drugoj polovini 1866. godine. Na Kritu je izbio veliki ustanak grčkog stanovništva protiv turske vlasti, što je ozbiljno uzdrmalo Portu i vezalo značajne vojne snage carstva. Istovremeno, odnosi između Pruske i Francuske su se zaoštravali, a Austrija je bila oslabljena. Knez Mihailo je osetio da je kucnuo pravi čas.

U jesen 1866. godine, knez Mihailo je uputio pismo velikom veziru Ali-paši, u kojem je formalno i direktno zatražio da se turske posade povuku iz srpskih tvrđava. Knez je u pismu naglasio svoju vernost sultanu kao vrhovnom suverenu, ali je jasno stavio do znanja da je prisustvo vojske postalo neodrživo.

Jovan Ristić je u Carigradu otpočeo diplomatsku bitku života. Porta je u početku pokušavala da odloži rešenje, nudeći polu-mere: smanjenje broja vojnika, predaju samo nekih utvrđenja ili postavljanje mešovitih straža. Ristić je, međutim, bio neumoljiv. Koristeći podršku francuskog i ruskog ambasadora, on je sistematski pobijao svaki osmanski argument. Kada je Porta predložila da turska zastava ostane na beogradskoj tvrđavi kao simbol sultanovog suvereniteta, Ristić je pristao na ovaj kompromis, shvativši da je suština u tome da turski vojnik fizički napusti Srbiju, dok se simbolička pitanja mogu rešiti u korist mira.

Pregovori su bili toliko napeti da je u nekoliko navrata pretio prekid. Ipak, suočena sa pretnjom rata na Kritu, vojnim jačanjem Srbije i jedinstvenim stavom većine velikih sila (čak je i Velika Britanija na kraju popustila pred argumentom da je predaja gradova jedini način da se spreči rat na Balkanu), Porta je morala da popusti. Veliki vezir Ali-paša je prelomio, a sultan Abdülaziz je potpisao istorijski ferman.

Najvažniji postignuti rezultati i diplomatske tekovine (analiza svih ugovorenih tačaka i ishoda).

Sultanov ferman o predaji gradova donet je u martu 1867. godine (po starom kalendaru). Ovaj dokument predstavljao je pravni i politički trijumf srpske državne ideje. Iako je formulisan sa dužnim poštovanjem prema sultanovom suverenitetu, njegove odredbe su suštinski značile potpuno povlačenje turske vojne sile sa teritorije Kneževine Srbije.

Ključne tačke sporazuma i fermana obuhvatale su sledeće elemente:

  1. Potpuno povlačenje vojnih posada: Sve osmanske vojne snage morale su se trajno i bez odlaganja povući iz preostalih utvrđenih gradova: Beograda, Šapca, Smedereva i Kladova.
  2. Predaja tvrđava na čuvanje knezu Mihailu: Tvrđave nisu predate Srbiji kao osvojeni plen, već je sultan, formalno-pravno, ove carske objekte poverio na čuvanje i upravu knezu Mihailu Obrenoviću i srpskoj vojsci. Ova formulacija omogućila je Porti da sačuva vojnički i državni ugled pred sopstvenom javnošću, dok je Srbija dobila punu fizičku kontrolu nad svojom teritorijom.
  3. Simboličko prisustvo suvereniteta: Pored srpske trobojke, na zidinama beogradske i drugih tvrđava ostala je da se vijori i osmanska zastava, kao jedini preostali simbol sultanovog formalnog sizerenstva nad Srbijom.
  4. Garantovanje bezbednosti i imovine: Kneževina Srbija se obavezala da će garantovati punu bezbednost, verske slobode i imovinska prava preostalom muslimanskom življu, kao i da će se brinuti o džamijama i drugim sakralnim objektima.

Svečana predaja ključeva gradova odigrala se u aprilu 1867. godine i bila je prožeta dubokom simbolikom i nezapamćenim narodnim slavljem. Najvažniji događaj odigrao se u utorak, 6. aprila (18. aprila po novom kalendaru) 1867. godine, na beogradskom Kalemegdanu.

Na prostranom polju ispred drevne beogradske tvrđave podignuta je svečana tribina, ukrašena srpskim i turskim zastavama. Oko tribine su bili postrojeni bataljoni redovne srpske vojske i narodne garde, dok se nepregledna masa naroda slila sa svih strana Beograda i unutrašnjosti Srbije da prisustvuje ovom istorijskom činu.

Knez Mihailo Obrenović je na bojište stigao na belom konju, u pratnji članova vlade, skupštinske delegacije i diplomatskog kora. Poslednji turski komandant beogradske tvrđave, Ali Riza-paša, izašao je pred srpskog kneza i pred njim pročitao sultanov ferman na turskom jeziku, dok je prevod na srpski jezik čitao knezov sekretar.

Nakon čitanja fermana, usledio je vrhunac ceremonije: Ali Riza-paša je, uz dubok naklon, predao knezu Mihailu na svilenom jastuku ključeve Beogradske tvrđave. U tom trenutku, na zidinama Kalemegdana srpska straža je zamenila tursku, a srpski barjak se zavijorio pored osmanskog. Odjeknuli su plotuni srpskih topova, zvonila su zvona sa svih beogradskih crkava, a narodno oduševljenje preraslo je u opštenarodno slavlje koje je trajalo danima.

Slične ceremonije, u narednim danima, odigrale su se i u ostalim gradovima. Turske posade su napustile Šabac 10. aprila, Smederevo 12. aprila, a Kladovo 24. aprila 1867. godine. Do kraja aprila, na teritoriji Kneževine Srbije nije ostao nijedan turski vojnik. Viševekovna okupacija, koja je započela padom Smedereva 1459. godine, bila je, u vojnom smislu, konačno okončana.

Istorijski odjek i dugoročni značaj za državu Srbiju i srpski narod.

Uspeh kneza Mihaila iz 1867. godine predstavljao je prekretnicu u modernoj istoriji srpske državnosti. Ovaj događaj je u Evropi odjeknuo kao prvorazredna senzacija. Dok su mnogi narodi na Balkanu i širom sveta morali da proliju reke krvi kako bi se oslobodili tuđinske vlasti, Srbija je uspela da reši jedno od svojih najtežih i najkompleksnijih nacionalnih pitanja isključivo snagom svog uma, strpljenjem, diplomatskom zrelošću i veštom upotrebom geopolitičkih okolnosti.

Ugled Srbije u očima velikih sila porastao je do neslućenih visina. Zemlja koja je do tada često posmatrana kao poludivlja, buntovna provincija na rubu Evrope, dokazala je da poseduje državnički aparat, diplomatiju i vladara koji su kadri da ravnopravno pregovaraju sa najvažnijim kabinetima sveta. Knez Mihailo je stekao slavu jednog od najmudrijih vladara svog doba, a Beograd je postao priznati politički i kulturni centar celog Balkana, ka kojem su sa nadom gledali svi neoslobođeni Južni Sloveni.

Dugoročni značaj predaje gradova za unutrašnji razvoj Srbije bio je nemerljiv:

  • Bezbjednost i stabilnost: Uklanjanjem stranih vojnih garnizona eliminisana je stalna opasnost od unutrašnjih nemira i incidenata. Građani Srbije su konačno mogli da se posvete mirnom radu, privredi i trgovini bez straha da će im gradovi biti bombardovani ili pljačkani.
  • Ekonomski i urbanistički procvat: Odlazak turske vojske omogućio je radikalnu transformaciju srpskih gradova. Beograd, Šabac, Smederevo i Kladovo su se ubrzano evropeizovali. Rušeni su stari turski šanci, orijentalne četvrti zamenjivale su moderne evropske palate, trasirane su široke ulice, podizane škole, bolnice i državne institucije. Beogradska tvrđava je od simbola ropstva i straha pretvorena u prelepi vojni park i šetalište.
  • Faktička nezavisnost: Iako je formalno-pravno Srbija ostala vazalna kneževina pod sizerenstvom sultana sve do Berlinskog kongresa 1878. godine, predaja gradova je značila da je država dobila faktičku, suštinsku nezavisnost. Osmanski suverenitet se nakon 1867. godine svodio na puku formalnost – plaćanje godišnjeg danka (tributa) i isticanje zastave, bez ikakvog stvarnog uticaja Porte na unutrašnji život i spoljnu politiku Srbije.

Tragična sudbina je htela da knez Mihailo ne doživi da vidi plodove svog rada u punom sjaju. Ubijen je u atentatu u Košutnjaku u maju 1868. godine, jedva godinu dana nakon svog najvećeg diplomatskog trijumfa. Međutim, njegovo delo ostalo je uklesano u same temelje srpske moderne države.

Na spomeniku knezu Mihailu na Trgu republike u Beogradu, koji je podignut 1882. godine, na bronzanom postolju reljefno su prikazane scene predaje ključeva gradova, a sa strana su ispisana imena šest oslobođenih gradova: Beograd, Smederevo, Šabac, Kladovo, Užice i Soko. Spomenik predstavlja večni podsetnik na vreme kada je Srbija, vođena mudrošću, jedinstvom i verom u sopstvene snage, ostvarila svoje najviše ciljeve bez ijedne žrtve.

Diplomatski uspeh iz 1867. godine ostaje trajna pouka i putokaz za sve buduće generacije srpskih državnika i diplomata. On svedoči o tome da se u međunarodnim odnosima ciljevi ne postižu uvek silom i larmom, već često tiho, strpljivo, poznavanjem prava, negovanjem savezništava i čekanjem pravog istorijskog trenutka. Knez Mihailo i njegovi saradnici pokazali su kako se dostojanstveno, patriotski i profesionalno brani i gradi svoja otadžbina.