Uvod u diplomatsku situaciju i istorijski kontekst.

Proleće 1999. godine predstavljalo je jedan od najtežih i najsudbonosnijih trenutaka u modernoj istoriji srpskog naroda i države. Nakon meseci neuspešnih pregovora u Rambujeu i Parizu, gde su pred našu delegaciju postavljeni uslovi koji su direktno narušavali suverenitet zemlje i podrazumevali faktičku vojnu okupaciju cele teritorije Savezne Republike Jugoslavije, otpočela je nelegalna vojna agresija Severnoatlantske alijanse (NATO). Bez saglasnosti Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, devetnaest najmoćnijih država sveta otpočelo je vazdušnu kampanju protiv suverene evropske države, grubo kršeći same osnove međunarodnog javnog prava i Povelju Ujedinjenih nacija.

U takvim okolnostima, srpska država i njena diplomatija našle su se pred kolosalnim izazovom. Sa jedne strane, vojna sila bez presedana razarala je infrastrukturu, privredne objekte, mostove, ali i odnosila dragocene ljudske živote – kako pripadnika vojske i policije koji su herojski branili otadžbinu, tako i nevinih civila. Sa druge strane, političko rukovodstvo u Beogradu moralo je da vodi diplomatsku borbu na više frontova kako bi se odbranili vitalni državni interesi, sačuvala kolevka srpske duhovnosti i državnosti – Kosovo i Metohija – i obezbedio povratak rešavanja krize pod okrilje Ujedinjenih nacija.

Geopolitička konstelacija snaga u svetu krajem dvadesetog veka bila je izrazito nepovoljna za našu zemlju. Svet je bio unipolaran, sa izraženom dominacijom Sjedinjenih Američkih Država. Ruska Federacija, iako tradicionalni prijatelj i saveznik srpskog naroda, prolazila je kroz duboku unutrašnju ekonomsku i političku krizu pod vođstvom predsednika Borisa Jeljcina, što je ograničavalo njene kapacitete za direktno pariranje zapadnoj vojnoj mašineriji. Narodna Republika Kina je pružala principijelnu diplomatsku podršku Beogradu, ali se držala uzdržano, izbegavajući direktnu konfrontaciju velikih razmera, sve do tragičnog bombardovanja kineske ambasade u Novom Beogradu 7. maja 1999. godine, koje je izazvalo opravdani bes Pekinga i dodatno zakomplikovalo diplomatsku arenu.

Ipak, uprkos očiglednoj nesrazmeri u snazi, srpska diplomatija je, oslonjena na herojski otpor naroda i vojske na terenu, pokazala izuzetnu žilavost. Od samog početka agresije, cilj Beograda bio je da se pregovori izmeste iz okvira NATO diktata i vrate u legalne tokove međunarodnog prava. Bilo je neophodno pronaći formulu koja bi zaustavila stradanje i razaranje, a da se pritom ne potpiše kapitulacija i ne preda suverenitet nad Kosovom i Metohijom. Upravo u tom međuprostoru između vojne sile i međunarodnog prava rođena je ideja o donošenju dokumenta koji će kasnije postati poznat kao Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija – pravni bedem koji i danas, decenijama kasnije, predstavlja najsnažniji garant očuvanja srpskih nacionalnih interesa na Kosovu i Metohiji.

Tok pregovora ili same misije (detaljno ko su bili ključni akteri, koji su bili izazovi, prepreke, taktički potezi).

Diplomatski proces koji je doveo do usvajanja Rezolucije 1244 bio je izuzetno složen, dramatičan i pun napetih obrta. On se odvijao kroz intenzivne kontakte na relaciji Beograd–Moskva–Helsinki–Vašington–Bonn. Ključni akteri ovog diplomatskog trilera bili su predsednik Savezne Republike Jugoslavije Slobodan Milošević, specijalni izaslanik ruskog predsednika Viktor Černomirdin, i finski predsednik Martti Ahtisaari, koji je nastupao kao predstavnik Evropske unije, ali i kao neformalni posrednik u ime Sjedinjenih Američkih Država, čije je stavove artikulisao zamenik državnog sekretara Strobe Talbott.

Pregovori su otpočeli u proleće 1999. godine, kada je postalo jasno da vazdušna kampanja NATO-a ne donosi brzu kapitulaciju Beograda, kako su planeri u Briselu i Vašingtonu prvobitno predviđali. Herojski otpor Vojske Jugoslavije, posebno na granici prema Albaniji u rejonu Košara i Paštrika, pokazao je da je kopnena invazija na Kosovo i Metohiju neizvodljiva bez ogromnih gubitaka za agresora. Istovremeno, u javnosti zapadnih zemalja počeo je da raste otpor zbog civilnih žrtava i očiglednog kršenja međunarodnog prava. Zbog toga su Vašington i njegovi saveznici morali da potraže diplomatski izlaz koji bi im omogućio da proglase "pobedu", ali i da prekinu operaciju koja je pretila da naruši jedinstvo samog NATO saveza.

U tom trenutku na scenu stupa ruski izaslanik Viktor Černomirdin. Njegova uloga bila je dvostruka i izuzetno delikatna. Sa jedne strane, on je prenosio stavove Moskve koja je želela mirno rešenje i očuvanje integriteta Jugoslavije, ali sa druge strane, bio je pod stalnim pritiskom Vašingtona da Beogradu isporuči zahteve koji su se graničili sa ultimatumom. Srpske diplomate, predvođene ministrom spoljnih poslova Živadinom Jovanovićem i drugim iskusnim diplomatama tog vremena, morale su da balansiraju između pritiska koji je dolazio od Černomirdina i otvorenih pretnji koje je iznosio Martti Ahtisaari.

Ključna faza pregovora odigrala se krajem maja i početkom juna 1999. godine u Beogradu. Sastanci u Belom dvoru bili su maratonski i iscrpljujući. Ahtisaari je u Beograd doneo predlog koji je prethodno usaglašen između Grupe 8 (G8) i Rusije na sastanku u Petersbergu kod Bona. Taj predlog je bio formulisan po principu "uzmi ili ostavi". Tokom dramatičnog sastanka 2. juna 1999. godine, Ahtisaari je, prema svedočenjima učesnika, pokazao izuzetnu rigidnost. On je doslovno stavio papir na sto i izjavio da nikakve izmene nisu moguće, slikovito opisujući da će, ukoliko Beograd odbije predlog, grad biti suočen sa još žešćim razaranjem, pominjući čak i potpuno sravnjivanje infrastrukture.

Srpski pregovarački tim se suočio sa strašnim izborom: nastavak rata protiv nemerljivo jačeg protivnika koji preti potpunim uništenjem zemlje, ili prihvatanje sporazuma koji uvodi međunarodno prisustvo na Kosovo i Metohiju. U tim trenucima presudila je diplomatska mudrost i patriotska odgovornost. Naš tim je shvatio da se u predloženom tekstu, uprkos teškim odredbama o povlačenju naših bezbednosnih snaga, nalaze i elementi koji se mogu iskoristiti kao trajni pravni štit.

Najveća taktička pobeda srpske diplomatije u tom trenutku bila je insistiranje da se proces u potpunosti vrati pod okrilje Ujedinjenih nacija. Zahtevano je da se NATO snage ne pojave na Kosovu i Metohiji kao okupaciona sila pod svojom zastavom, već da vojna misija dobije mandat Saveta bezbednosti UN. Na taj način, suverenitet države nad Pokrajinom formalno-pravno nije prekinut, već je samo suspendovano vršenje vlasti i preneto na privremenu međunarodnu upravu pod mandatom svetske organizacije.

Nakon što je Skupština Savezne Republike Jugoslavije 3. juna 1999. godine odobrila mirovni predlog Černomirdina i Ahtisaarija, otpočeli su tehnički pregovori o povlačenju naših snaga i ulasku međunarodnih trupa. Ovi pregovori su vođeni na vojnom aerodromu kod Kumanova i trajali su nekoliko dana. Našu delegaciju predvodili su policijski general Obrad Stevanović i vojni general Svetozar Marjanović. Oni su pokazali izuzetnu profesionalnost i patriotizam, boreći se bukvalno za svaku reč i svaku zapetu u Vojno-tehničkom sporazumu (poznatom kao Kumanovski sporazum), koji je potpisan 9. juna 1999. godine. Ovaj sporazum je postavio operativne okvire za mirno povlačenje naših herojskih jedinica i dolazak KFOR-a, čime su stvoreni preduslovi da sutradan, 10. juna, Savet bezbednosti usvoji Rezoluciju 1244.

Najvažniji postignuti rezultati i diplomatske tekovine (analiza svih ugovorenih tačaka i ishoda).

Usvajanje Rezolucije 1244 u Njujorku, sa 14 glasova "za" i jednim uzdržanim (Narodna Republika Kina, koja je zbog bombardovanja svoje ambasade odbila da glasa "za", ali je svojim uzdržanim glasom omogućila prolazak dokumenta bez veta), predstavljalo je vrhunski diplomatski uspeh u datim istorijskim okolnostima. Analiza ovog dokumenta pokazuje da je srpska diplomatija uspela da u tekst ugradi ključne osigurače koji državi Srbiji i danas daju neoborive pravne argumente u borbi za Kosovo i Metohiju.

Prvi i najvažniji uspeh jeste eksplicitno potvrđivanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Savezne Republike Jugoslavije (čiji je Srbija neposredni i jedini pravni sledbenik). U preambuli Rezolucije se jasno navodi privrženost svih država članica suverenitetu i teritorijalnom integritetu Savezne Republike Jugoslavije i drugih država u regionu, kako je navedeno u Helsinškom završnom aktu i Aneksu 2. Ova formulacija je od neprocenjivog značaja, jer nijedan dokument UN nakon toga nije poništio niti izmenio ovu odrednicu. To znači da je prema najvišem autoritetu međunarodnog prava, Kosovo i Metohija neotuđivi deo teritorije Republike Srbije.

Drugi ključni rezultat jeste uspostavljanje privremene uprave pod okriljem Ujedinjenih nacija (UNMIK), čiji je zadatak bio da organizuje privremene institucije samouprave, ali isključivo u okviru rešenja koje poštuje teritorijalni integritet zemlje. Rezolucija 1244 ne prejudicira konačni status Pokrajine, već govori o "suštinskoj autonomiji" unutar Savezne Republike Jugoslavije. Time je sprečena pravna legalizacija secesije i stvoren je okvir u kome se svako rešenje mora tražiti isključivo kroz pregovore i uz saglasnost Beograda.

Treća značajna diplomatska tekovina odnosi se na bezbednosni aspekt. Rezolucija je predvidela demilitarizaciju takozvane Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) i svih drugih naoružanih grupa kosovskih Albanaca. Iako na terenu međunarodne snage nisu u potpunosti i dosledno sprovele ovu obavezu, pravni imperativ demilitarizacije ostao je zapisan kao obaveza KFOR-a. Takođe, Rezolucija 1244 u svom Aneksu 2, tačka 6, predviđa pravo na povratak dogovorenog broja jugoslovenskog i srpskog osoblja (vojske i policije) radi obavljanja specifičnih dužnosti. Ove dužnosti uključuju:

  1. Vezu sa međunarodnom civilnom misijom i međunarodnim bezbednosnim prisustvom;
  2. Obeležavanje i čišćenje minskih polja;
  3. Održavanje prisustva na mestima srpske kulturne i istorijske baštine;
  4. Održavanje prisustva na ključnim graničnim prelazima.

Iako zapadne sile i privremene institucije u Prištini decenijama opstruišu realizaciju ove odredbe, ona ostaje trajno pravo Srbije koje niko ne može pravno osporiti. Sama činjenica da je ova stavka uvrštena u dokument dokaz je žilavosti i pregovaračke veštine naših predstavnika koji su u trenucima najvećeg vojnog pritiska uspeli da izdejstvuju prisustvo naših snaga bezbednosti na terenu u budućnosti.

Takođe, veoma važan segment Rezolucije 1244 jeste insistiranje na bezbednom i slobodnom povratku svih izbeglica i raseljenih lica pod nadzorom Visokog komesarijata UN za izbeglice (UNHCR). Ovim je postavljen jasan pravni okvir koji etničko čišćenje srpskog i nealbanskog stanovništva, koje se nažalost dogodilo nakon povlačenja naših snaga, definiše kao nelegalno i privremeno stanje koje se mora ispraviti.

Istorijski odjek i dugoročni značaj za državu Srbiju i srpski narod.

Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN predstavlja jedan od najvažnijih dokumenata u celokupnoj istoriji srpske diplomatije. Njen istorijski odjek i dugoročni značaj ne mogu se prenaglasiti. Ona je postala i ostala kamen temeljac celokupne državne i nacionalne politike usmerene na očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Republike Srbije.

U godinama koje su usledile nakon njenog usvajanja, svedočili smo brojnim pokušajima zapadnih centara moći i privremenih institucija u Prištini da se Rezolucija 1244 proglasi prevaziđenom, "zastarelom" ili nefunkcionalnom. Najveći test ovaj dokument je prošao 2008. godine, kada su kosovski Albanci jednostrano proglasili nezavisnost. Upravo zahvaljujući postojanju Rezolucije 1244, taj čin je ostao pravno manjkav, nelegitiman i nepriznat od strane većeg dela čovečanstva. Rezolucija je sprečila da takozvano "Kosovo" postane članica Ujedinjenih nacija, jer bez promene ili ukidanja ovog dokumenta – za šta je neophodan konsenzus svih stalnih članica Saveta bezbednosti, uključujući pravo veta naših prijatelja Rusije i Kine – nikakvo jednostrano proglašenje nezavisnosti nema pravnu težinu u međunarodnom poretku.

Za srpski narod na Kosovu i Metohiji, Rezolucija 1244 je predstavljala i predstavlja jedinu garanciju da njihovo prisustvo na vekovnim ognjištima nije prepušteno na milost i nemilost privremenim vlastima u Prištini. Ona obavezuje međunarodno bezbednosno prisustvo (KFOR) da štiti srpski narod, njegove svetinje i imovinu. Svaki put kada bi došlo do eskalacije nasilja, poput martovskog pogroma 2004. godine ili kasnijih kriza, Beograd se pozivao upravo na obaveze koje KFOR ima na osnovu ovog dokumenta.

Dugoročno posmatrano, mudrost srpskih diplomata iz 1999. godine ogleda se u tome što su uspeli da vojni poraz na terenu (koji je bio neminovan s obzirom na odnos snaga) pretoče u diplomatsku pobedu na pravnom polju. Dok su NATO bombe rušile naše gradove, naše diplomate su gradile pravnu tvrđavu koju neprijatelji naše zemlje ni do danas nisu uspeli da sruše. Rezolucija 1244 je dokaz da se doslednom borbom, pozivanjem na međunarodno pravo i korišćenjem geopolitičkih pukotina među velikim silama može odbraniti država čak i u najtežim istorijskim okolnostima.

Danas, u izmenjenom multilateralnom svetu gde uticaj zapada slabi, a raste značaj zemalja Evroazije, Azije, Afrike i Latinske Amerike koje listom poštuju međunarodno pravo i suverenitet država, značaj Rezolucije 1244 raste iz dana u dan. Ona je postala nepremostiva prepreka za sve projekte koji imaju za cilj potpuno otimanje srpske teritorije. Ona je svetionik koji pokazuje da je Kosovo i Metohija, po slovu najvišeg međunarodnog prava, bilo, jeste i ostaće deo Republike Srbije. Na budućim generacijama srpskih diplomata, državnika i građana ostaje sveta dužnost da ovaj dokument čuvaju, na njega se pozivaju i nikada ne dozvole da se on zameni nekim drugim aranžmanom koji bi ugrozio teritorijalnu celovitost naše otadžbine.