Kad se danas govori o predstavljanju jedne zajednice u inostranstvu, obično se pomisli na ambasadu, konzulat, kulturni centar, privrednu komoru, uticajne pojedince ili medije. Ali srpska dijaspora je dugo postojala pre nego što je imala sve te oblike organizacije. U mnogim gradovima sveta, mnogo pre nego što se pojavila zvanična državna infrastruktura ili moderna mreža udruženja, postojala je samo jedna ustanova koja je mogla da okupi ljude, da ih prepozna, da ih upiše u neku vrstu trajanja i da spoljašnjem svetu pokaže ko su.

To je bila crkva.

Naravno, ne treba to razumeti usko ili pobožno banalizovati. Reč nije samo o liturgijskoj ulozi. Kada kažemo da je crkva bila prvi ambasador zajednice, mislimo na to da je u istoriji rasejanja upravo ona često bila prvo javno lice srpskog kolektiva. Kroz nju se zajednica predstavljala, u njoj se organizovala, iz nje je govorila i preko nje je ostavljala trag u društvu domaćina.

U tom smislu, crkva je bila diplomatska ustanova u izvornom, starijem značenju te reči: kao posrednik između dva sveta.

Pre države, morala je da postoji zajednica

Veoma je lako zaboraviti da većina ranih srpskih zajednica u inostranstvu nije nastajala uz snažnu podršku države. Ljudi su odlazili kao trgovci, pomorci, rudari, radnici i izbeglice. Često su bili podanici jednih carevina, živeli u drugim, a politički pripadali nejasnim ili nestalim centrima. U takvom stanju nije bilo ni moguće očekivati da će ih prvo sačekati ambasada.

Zajednica je zato morala samu sebe da sastavi iznutra.

Crkva je bila idealna za tu ulogu zato što je posedovala tri stvari koje su iseljenicima bile najpotrebnije: ritual, kontinuitet i poverenje. U njoj se čovek nije pojavljivao samo kao radna snaga ili mušterija. Pojavljivao se kao neko ko ima ime, krsnu slavu, porodični ciklus, mrtve koje treba opojati i decu koju treba krstiti. Crkva ga je vraćala iz anonimnosti.

Zbog toga je upravo ona mogla da postane prvi ambasador zajednice, čak i onda kada niko taj izraz nije upotrebljavao.

Trst: crkvena opština kao javni autoritet

Zvanični podaci Srpske pravoslavne verske zajednice u Trstu navode da su se prvi Srbi u tom gradu naselili još 1736. godine, kao trgovci iz Hercegovine, Bosne, Crne Gore i Dalmacije. Ali ono što tu zajednicu čini istorijski velikom nije samo rana prisutnost, nego činjenica da je oko crkvene opštine izgradila čitav jedan institucionalni svet.

Danas zvanični tragovi te zajednice i dalje uključuju školu, biblioteku i informativni rad namenjen članovima zajednice. To je dragoceno i za razumevanje prošlosti. Pokazuje da crkvena opština nije bila samo prostor bogosluženja, nego i društveni servis, kulturna ustanova i javni glas zajednice.

U Trstu se zato vrlo jasno vidi kako crkva postaje ambasador: ona lokalnom svetu pokazuje da Srbi nisu samo pojedinačni doseljenici, nego kolektiv sa istorijom, obrazovanjem, dobrotvorstvom i unutrašnjim redom.

To je oblik predstavljanja koji je često bio snažniji od pukog konzularnog statusa.

Džekson: hram kao prva vidljiva kuća naroda

Zvanična istorija Srpske pravoslavne crkve u Severnoj, Centralnoj i Južnoj Americi navodi da je prva izrazito srpska pravoslavna zajednica nastala u Džeksonu u Kaliforniji, gde je 1894. podignuta crkva Svetog Save. Zvanični sajt same parohije još snažnije ističe da je reč o prvoj srpskoj pravoslavnoj parohiji u Severnoj Americi i na zapadnoj hemisferi.

Važno je razumeti šta to znači u društvenom smislu. U rudarskom mestu, daleko od zavičaja, sa radnicima koji dolaze iz Hercegovine, Crne Gore i Boke, prva kuća koja zajednicu čini vidljivom i stabilnom nije ni radnička unija ni državni ured. To je crkva na brdu.

Ona nije samo mesto molitve. Ona je adresa na koju neko može da dođe, da pita za svoje ljude, da vidi da zajednica postoji, da osjeti da taj narod nije samo prolazna radna masa. Hram time postaje javni znak prisustva. Drugim rečima, ambasador bez ambasade.

Sveštenik kao prevodilac sveta

U ranim zajednicama veliku ulogu imali su i sveštenici, ne samo kao liturgijski služitelji nego i kao praktični tumači. Otac Sebastijan Dabović, koga zvanična istorija u Americi pamti kao graditelja prve crkve u Džeksonu i osnivača više pravoslavnih zajednica, bio je upravo takva figura. On nije samo služio liturgiju. On je prepoznavao gde zajednica postoji, povezivao je ljude i pomagao da njihovo prisustvo dobije oblik.

Takva uloga sveštenika bila je ključna u mnogim sredinama. On je često bio čovek koji piše pisma, pregovara sa lokalnim vlastima, objašnjava potrebe zajednice, prikuplja pomoć, vodi matične knjige, tumači običaje i lokalnom okruženju pokazuje da iza doseljenika postoji uređena i ozbiljna tradicija.

U tom smislu, sveštenik je često bio prvi društveni prevodilac naroda u tuđem jeziku.

Od parohije do mreže

Kako su zajednice rasle, rasla je i crkvena infrastruktura. Zvanična istorija Srpske pravoslavne crkve u Americi podseća da su ubrzo posle Džeksona nastajale i druge parohije, a da je 1921. formirana posebna srpska eparhija za Sjedinjene Države i Kanadu. Kasnije je manastir Svetog Save u Libertivilu postao sedište eparhije i centar duhovnog života i hodočašća.

To je presudan razvoj. Prva parohija predstavlja zajednicu na lokalnom nivou. Mreža parohija i eparhija počinje da predstavlja čitav narod u rasejanju. Sa te tačke crkva više nije samo ambasador jedne kolonije ili jednog grada. Ona postaje institucionalni nosilac kontinuiteta preko čitavog kontinenta.

Libertivil je zato važan ne samo kao manastir, nego i kao simbol sabranosti. Tu se vidi da crkva u dijaspori nije nastala samo da čuva prošlost, nego i da organizuje budućnost.

Crkva, škola, biblioteka, humanitarna kuća

Najveća greška u razumevanju ove teme bila bi kada bismo crkvu u rasejanju sveli samo na oltar. Njena istorijska uloga bila je šira upravo zato što su se oko nje razvijali drugi oblici zajedničkog života. Škola, hor, biblioteka, žensko dobrotvorno društvo, dečji kamp, parohijska sala, stipendijski fond, pomoć novopridošlima, javna predavanja, gostovanja umetnika i obeležavanje nacionalnih praznika, sve su to oblici preko kojih je crkva delovala ambasadorski.

Zvanični tragovi to potvrđuju i danas. U Trstu vidimo školu i biblioteku. U američkoj crkvenoj istoriji vidimo letnje kampove, školu teologije, centralne savete i crkveno-školske kongregacije. U Londonu, gde je zvanični sajt crkve Svetog Save i dalje ističe kao jedno od ključnih srpskih pravoslavnih mesta u Velikoj Britaniji, vidimo da crkva ostaje glavni vidljivi nosilac kontinuiteta i u savremenom kontekstu.

To znači da se istorijska uloga crkve menjala, ali nije nestala.

Zašto baš crkva, a ne neka druga ustanova

Odgovor je jednostavan i dubok u isto vreme. Crkva je prva mogla da spoji privatni i javni život zajednice. Država vodi računa o pravnom statusu. Klub organizuje druženje. Škola podučava. Dobrotvorno društvo pomaže. Ali crkva je dugo bila jedina ustanova koja je mogla da obuhvati čitav životni ciklus: rođenje, brak, smrt, praznik, identitet, jezik, sećanje i kolektivno predstavljanje.

Zato je njena ambasadorska funkcija bila prirodna. Ne zato što je imala formalni mandat, nego zato što je jedina imala dovoljno duboko poverenje zajednice.

Tamo gde narod još nema mnogo toga, prvo mu treba kuća koja zna da ga primi. Za Srbe u rasejanju ta kuća je vrlo često bila crkva.

Da li je ta uloga završena

Danas srpska dijaspora ima ambasade, generalne konzulate, privredne mreže, medije, naučnike, umetnike, sportiste i mnoge druge oblike predstavljanja. U tom smislu crkva više nije jedini ambasador zajednice. Ali ona i dalje ostaje jedan od njenih najtrajnijih.

U mnogim sredinama upravo se u parohiji prvi put čuje srpski jezik u javnom prostoru, prvi put upozna druga porodica, prvi put dovede dete na nastavu ili folklor, prvi put organizuje pomoć za zavičaj ili obeleži važan datum. Crkva, dakle, i danas često čuva funkciju ulaznih vrata zajednice.

To ne znači da zamenjuje sve druge ustanove. Znači da ih je istorijski pretekla i u mnogo čemu pripremila.

Šta ova priča govori o srpskom svetu

Kada kažemo da je crkva bila prvi ambasador zajednice u inostranstvu, zapravo govorimo nešto veoma precizno o srpskoj istoriji. Govorimo da su naši ljudi u tuđini najpre gradili poverenje, pa tek onda reprezentaciju. Najpre su pravili kuću, pa tek onda adresu. Najpre su učili kako da ostanu zajednica, pa tek onda kako da budu organizovan interes.

Zbog toga je crkva dugo mogla da govori u ime više od vere. Govorila je u ime trajanja.

Možda baš u tome leži njena najveća diplomatska snaga. Nije objašnjavala samo šta Srbi veruju. Pokazivala je da Srbi postoje, da traju i da znaju kako da iz tuđine naprave mesto u kojem će i dalje biti svoji.