Kada se danas govori o Srbima u Australiji i na Novom Zelandu, najčešće se misli na velike posleratne i novije talase: političku emigraciju posle Drugog svetskog rata, radne migracije, izbeglice i doseljenike posle raspada Jugoslavije, stručnjake koji su otišli u potrazi za stabilnijim životom. Ta slika je važna i vidljiva, ali nije cela. Pre nje postoji stariji, rasutiji i često zaboravljen sloj: pioniri sa Jadrana, ljudi koji su iz Boke, Dalmacije, ostrva, primorskog zaleđa i drugih južnoslovenskih prostora kretali prema najudaljenijim delovima sveta.

Njihova priča nije jednostavna nacionalna legenda. Naprotiv, ona traži oprez. U jadranskim migracijama prepliću se srpski, hrvatski, crnogorski, dalmatinski, bokeljski, jugoslovenski, slovenski, pravoslavni i katolički identiteti, kao i državne oznake Austrougarske, kasnije Jugoslavije i drugih političkih okvira. Mnogi ljudi su u dokumentima upisivani po državi iz koje dolaze, po luci iz koje su krenuli ili po jeziku koji je službenik mislio da čuje. Zbog toga se srpski trag ne sme širiti nepažljivo, ali se ne sme ni brisati.

Upravo u toj složenosti leži vrednost teme. Rani doseljenici sa Jadrana na Novom Zelandu i u Australiji pokazuju da srpska dijaspora nije nastajala samo iz velikih kopnenih seoba, ratova i radničkih programa 20. veka. Nastajala je i iz pomorskog iskustva, iz malih porodičnih odluka, iz života ljudi naviknutih na more, granicu, carinu, brod, sezonski rad i udaljenost.

Jadran kao škola odlaska

Jadranski prostor je vekovima bio škola kretanja. Pomorci, trgovci, zanatlije, vojnici, sezonski radnici i siromašni mladići iz primorja i zaleđa znali su da život često zavisi od puta. More je bilo opasnost, ali i mogućnost. Ono je otvaralo horizonte koje unutrašnjost nije uvek imala. Čovek iz Boke, Dalmacije ili sa ostrva mogao je ranije od mnogih kontinentalnih seljaka čuti za daleke luke, brodarske poslove, Ameriku, Australiju ili Novi Zeland.

To ne znači da su odlasci bili laki. Naprotiv, odlazak na drugi kraj sveta bio je gotovo rez sa poznatim životom. Putovanja su trajala dugo, vesti su stizale sporo, povratak nije bio siguran. Ali primorski čovek je često imao jednu prednost: znao je da se svet ne završava iza najbližeg brda. Znao je da luka nije samo mesto odlaska, nego i mesto vesti.

Za srpske porodice iz Boke, dalmatinskog zaleđa i drugih prostora gde su pravoslavni i srpski identiteti živeli u dodiru sa širim mediteranskim svetom, ta otvorenost bila je važna. Ona je omogućavala da se identitet nosi na daljinu, ali i da se prilagođava. Pionir sa Jadrana često nije imao iza sebe veliku zajednicu koja ga čeka. Imao je ime, veru, poneku adresu, rođaka ili zemljaka, i spremnost da radi.

Novi Zeland: smola, zemlja i udaljenost

Novi Zeland je za rane doseljenike bio gotovo krajnja tačka sveta. Tamo se nije odlazilo slučajno, ali ni sa jasnom slikom budućnosti. Poslovi u vađenju kauri smole, poljoprivredi, šumarstvu, rudnicima, pomorstvu i malim zanatima privlačili su ljude iz različitih krajeva Evrope. Među njima su bili i južnoslovenski doseljenici sa Jadrana, često označeni širokim imenima koja današnjem čitaocu ne daju odmah jasnu nacionalnu pripadnost.

Rad na smoli i zemlji bio je težak, usamljen i fizički iscrpljujući. Ljudi su živeli u malim grupama, daleko od većih gradova, u klimatskim i društvenim uslovima koji su se razlikovali od zavičaja. Za nekoga ko dolazi iz kamenitog primorja ili zaleđa, Novi Zeland je mogao izgledati istovremeno kao obećanje i kao kraj poznatog sveta.

U takvim okolnostima identitet se ne čuva velikim govorima. Čuva se kroz rodbinu, kumstvo, pisma, hranu, običaj, molitvu, sećanje na selo, nadimak i potrebu da se pronađe neko ko razume jezik. Ako nije bilo srpske crkve u blizini, čovek je tražio širu pravoslavnu, slovensku ili zemljačku vezu. Ako nije bilo ni toga, identitet se povlačio u porodicu i prezime.

Zbog toga su rani novozelandski tragovi često teško vidljivi. Oni ne liče na kasnije organizovane zajednice sa klubovima, folklorom i školama. Više liče na tanke niti: ime u registru, grob, porodičnu priču, venčanje, pismo, naturalizacioni dokument, zapis u lokalnoj istoriji.

Australija: kontinent rada i velike udaljenosti

Australijski kontinent imao je sličnu logiku, ali veće razmere. Rudnici, farme, građevina, železnica, lučki poslovi, šumarstvo i kasnije industrijski rad privlačili su doseljenike koji su bili spremni da počnu od nule. Za ljude sa Jadrana Australija je bila daleka, ali ne i nezamisliva. Pomorske veze i glasovi o zaradi širili su se preko rođaka, brodova i ranijih iseljenika.

Rani srpski i južnoslovenski tragovi u Australiji često su rasuti. Nisu odmah stvarali snažne nacionalne institucije. Ljudi su se selili za poslom, živeli u malim mestima, ulazili u brakove, menjali imena, prilagođavali se engleskom jeziku i lokalnim običajima. Mnogi su u službenim evidencijama bili prepoznati kao Austrijanci, Dalmatinci, Jugosloveni ili Sloveni, što kasnije otežava precizno čitanje.

Ipak, ono što se vidi jeste pionirski obrazac. Prvo dolaze pojedinci i mali lanci rođaka. Zatim se formiraju zemljačke mreže. Tek kasnije, kada broj poraste i kada se pojave porodice, sveštenici, politička emigracija i trajna naselja, nastaju organizovanije srpske institucije. Taj prelaz od pojedinca ka zajednici sporiji je u Australiji upravo zbog ogromnih razdaljina.

Identitet koji nije stajao u jednoj rubrici

Najveći izazov u pisanju o pionirima sa Jadrana jeste identitet. Današnje nacionalne kategorije ne mogu se jednostavno vratiti unazad i nalepiti na svakog doseljenika. Neki su bili jasno srpski pravoslavci. Neki su bili katolici južnoslovenskog jezika. Neki su sebe nazivali Dalmatincima, Bokeljima, Slavenima, Jugoslovenima ili po mestu porekla. Neki su u novoj zemlji menjali osećaj pripadnosti u zavisnosti od crkve, braka, politike i generacije.

Zato je odgovorno govoriti o srpskom tragu unutar šire jadranske i južnoslovenske migracije. Taj trag postoji tamo gde ga potvrđuju porodica, vera, prezime, crkvena pripadnost, zavičaj i samoidentifikacija. Ali jednako je važno priznati da su mnoge biografije mešovite, rubne i promenljive. Granice identiteta na Jadranu često su bile mnogo poroznije nego što bi kasnije nacionalne istorije želele.

Ova složenost nije slabost priče, nego njena istina. Pioniri su živeli pre naših urednih tabela. Njihov život se odvijao u carstvima, lukama i kolonijama, a ne u udžbeničkim mapama. Ako želimo da ih razumemo, moramo prihvatiti da jedna porodica može čuvati srpsku slavu, govoriti lokalnim dalmatinskim ili bokeljskim idiomom, imati dokumenta strane carevine i u novoj zemlji biti upisana pod sasvim drugačijom oznakom.

Crkva i odsustvo crkve

Za srpske iseljenike crkva je obično najvažnija institucija trajnosti. Ali u pionirskim fazama Australije i Novog Zelanda crkva često nije bila odmah dostupna. Velike udaljenosti, mali broj ljudi i rasutost naselja značili su da mnogi nisu imali redovan pravoslavni život. Sveštenik je mogao biti daleko, liturgija retka, a deca su odrastala u sredini u kojoj pravoslavlje nije bilo vidljivo.

To odsustvo imalo je posledice. Bez crkve se brže gubi jezik obreda, kalendar, običaj i osećaj zajedničkog vremena. Porodica može čuvati uspomenu, ali teško stvara javni identitet. Zato je kasnije osnivanje srpskih pravoslavnih parohija u Australiji i Novom Zelandu bilo mnogo više od verskog čina. To je bio povratak imena u javni prostor.

Crkva je donosila krštenja, venčanja, sahrane, slave, škole, folklor, dobrotvorne akcije i političke rasprave. Ona je povezivala starije pionirske tragove sa novim talasima doseljenika. U crkvenoj sali mogli su se sresti potomak ranog jadranskog doseljenika, posleratni emigrant, radnik iz jugoslovenskog vremena i izbeglica iz devedesetih. Takvi susreti nisu uvek bili jednostavni, ali su stvarali kontinuitet.

Posleratni talasi koji su prekrili pionire

Posle Drugog svetskog rata srpska zajednica u Australiji dobija novu vidljivost. Dolaze politički emigranti, ljudi iz logora raseljenih lica, antikomunistički orijentisane porodice, radnici i kasnije talasi iz socijalističke Jugoslavije. Devedesete godine donose novu izbegličku i ekonomsku migraciju. Ti talasi su brojniji, organizovaniji i politički jasnije profilisani od pionirskog sloja.

Zbog toga su pioniri sa Jadrana često pali u drugi plan. Njihove priče nisu odgovarale kasnijim narativima. Nisu uvek bile jasno nacionalne, nisu imale velike organizacije, nisu ostavile mnogo pisanih tragova i često su bile porodično zatvorene. Kasniji doseljenici su gradili institucije koje su bile potrebne njihovom vremenu, ali su time nenamerno zasenili starije tragove.

Ipak, bez pionira nema pune slike. Oni su pokazali da je put prema Australiji i Novom Zelandu postojao pre velikih talasa. Oni su otvorili prve adrese, prve porodične veze, prve grobove i prva iskustva prilagođavanja. Kasnije zajednice nisu nastale u praznom prostoru.

Život između zavičaja i nove zemlje

Pionirski život bio je obeležen stalnim poređenjem. Zavičaj je bio kamen, more, selo, porodica, crkva, jezik i siromaštvo. Nova zemlja bila je zarada, udaljenost, engleski jezik, drugačija pravila i mogućnost da se krene iz početka. Iseljenik je često dugo živeo između ta dva sveta. Šalje novac kući, ali kupuje alat u novoj zemlji. Sanja povratak, ali deca mu rastu daleko. Čuva sliku sela, ali se navikava na lokalni ritam.

U takvom životu identitet nije teorija. On se pokazuje u malim odlukama: koje ime dati detetu, koga zvati za kuma, da li pisati rođacima, da li sahraniti pokojnika po pravoslavnom običaju, da li učiti dete jezik koji mu neće trebati u školi, da li u kući slaviti dan koji komšije ne razumeju.

Mnoge porodice su neke od tih odluka izgubile. To nije uvek bila izdaja. Ponekad je bila posledica usamljenosti, braka, siromaštva i pritiska nove sredine. Druge su održale običaje uporno, čak i kada nisu imale instituciju. Istorija dijaspore mora imati razumevanja za oba ishoda.

Groblja, prezimena i porodične kutije

Za istraživanje zaboravljenih pionira najvažniji izvori često nisu velike državne knjige, nego lokalni tragovi. Groblja u Australiji i Novom Zelandu, stari registri, naturalizacioni spisi, brodske liste, porodične fotografije, pisma, ikone, molitvenici, zavičajni predmeti i usmena sećanja. U njima se nalazi istorija ljudi koji nisu bili dovoljno moćni da sami pišu javne memoare.

Prezime je često prvi trag, ali nije dovoljno. Ono može biti promenjeno, pogrešno upisano ili zajedničko različitim identitetima. Zato se mora čitati zajedno sa mestom porekla, verom, jezikom porodice, grobom, kumovima i dokumentima. U suprotnom lako se prave greške: neko se neosnovano prisvaja ili se nečiji srpski trag ne vidi jer je skriven pod tuđom administrativnom oznakom.

Porodične kutije su posebno važne. U njima se čuvaju fotografije bez datuma, pisma sa požutelim ivicama, dokumenta sa starim pečatima, ikone, vojničke uspomene i poneka rečenica koju niko više ne ume sasvim da prevede. Za potomke, to može izgledati kao privatna sentimentalnost. Za istoriju zajednice, to je arhiv.

Australija i Novi Zeland kao nova krajina udaljenosti

Za Srbe, reč krajina nosi istorijsku težinu granice, vojne službe, izdržljivosti i života na rubu velikih sistema. Australija i Novi Zeland nisu krajina u tom starom značenju, ali za pionire su bili nova krajina udaljenosti. Živelo se na rubu poznatog sveta, daleko od crkvenih centara, porodice i političkih vesti. Čovek je morao sam da izmišlja način opstanka.

Ta udaljenost je stvarala posebnu vrstu karaktera. Ljudi su morali biti praktični, štedljivi, spremni na fizički rad i na život sa razlikama. U malim sredinama nije bilo moguće dugo živeti samo unutar svog naroda. Moralo se sarađivati sa Ircima, Englezima, Škotima, Maorima, Italijanima, Grcima, Hrvatima, Kinezima i drugima. Identitet se čuvao, ali se svakodnevica delila.

Zbog toga se pionirska istorija ne uklapa u jednostavne slike izolovane dijaspore. Ona je istovremeno priča o očuvanju i o mešanju, o upornosti i prilagođavanju, o malim srpskim tragovima unutar mnogo šire kolonijalne i migrantske istorije.

Šta znači odgovorno pamćenje

Odgovorno pamćenje pionira sa Jadrana mora izbeći dve greške. Prva je zaborav: da se rani tragovi prepuste slučajnim porodičnim pričama i da se istorija počne tek od većih posleratnih organizacija. Druga je preterano prisvajanje: da se svaka južnoslovenska ili jadranska biografija proglasi srpskom bez dokaza. Između te dve greške postoji ozbiljan put: pažljivo istraživanje, poštovanje složenih identiteta i spremnost da se srpski trag vidi tamo gde zaista postoji.

Takav pristup nije samo akademski. On je važan za potomke. Mnogi ljudi u Australiji i Novom Zelandu danas znaju da imaju "neko" poreklo sa Balkana, ali ne znaju tačno kako da ga imenuju. Neki otkrivaju pravoslavne korene, neki zavičaj u Boki ili Dalmaciji, neki porodičnu slavu, neki samo prezime koje je promenjeno. Svaki od tih tragova zaslužuje strpljenje.

Pamćenje pionira pomaže i savremenoj srpskoj zajednici da sebe razume šire. Ona nije nastala samo jednim dolaskom i jednom politikom. Sastavljena je od više slojeva: jadranskih pionira, posleratnih emigranata, ekonomskih migranata, izbeglica, studenata, stručnjaka i novih porodica. Tek zajedno oni čine punu sliku.

Povratak zaboravljenim imenima

Novi Zeland i australijski kontinent deluju daleko od srpskih istorijskih mapa, ali baš zato su važni. Oni pokazuju dokle su pojedinačni životi mogli da odu pre nego što su zajednice postale vidljive. Pioniri sa Jadrana nisu uvek imali zastave, domove i velike programe. Imali su brodsku kartu, alat, snagu, rođaka, molitvu, fotografiju i tvrdoglavost da počnu iznova.

Njihova zaboravljenost nije dokaz da su bili nevažni. Ona je posledica rasutosti, administrativnih oznaka, kasnijih političkih lomova i činjenice da teški rad retko ostavlja velike spomenike. Ali istorija dijaspore mora umeti da čita male spomenike: grob na udaljenom groblju, prezime u lokalnom registru, ikonu u porodičnoj kući, priču o pradedi koji je došao iz Boke ili Dalmacije i nikada se nije vratio.

U toj pažnji prema malim tragovima nalazi se zrelost zajednice. Ona ne traži samo slavne i uspešne, nego i one koji su prvi otvorili put. Novi Zeland i Australija zato nisu samo daleke adrese savremene srpske emigracije. Oni su i prostor zaboravljenog pionirskog iskustva, u kojem su ljudi sa Jadrana, među njima i Srbi, učili kako se identitet nosi kada je zavičaj gotovo na drugoj strani planete.

Njihova priča nas podseća da dijaspora ne počinje onda kada postane brojna. Počinje onda kada prvi čovek dovoljno daleko od kuće odluči da ipak ne zaboravi ko je.